[ English ] [ Shqip ] [ Srpski ]
 
 






FORUM
Rezultati i izazovi u procesu privatizacije na Kosovu
Piše: Prof. dr. Musa Limani, direktor Ekonomskog Instituta Kosova

Prof. Dr. Musa Limani
U okviru procesa tranzicije privatizacija predstavlja glavnu kariku, bez koje se ne može postići uspeh u sprovođenju privrednih i društvenih reformi. Poseban problem u tom pogledu svakako predstavlja izbor modela privatizacije, od koga zavisi efikasnost i uspeh tog procesa.

Proces privatizacije na Kosovu počeo je sa velikim zakašnjenjem od oko 4. godine, i bez odgovarajuće pravne infrastrukture. Oba ova činioca su uticala na to da se privatizacija suočava sa mnogobrojnim vlasničkim problemima i da se tako gubi korak sa vremenom. Jedini nosioc procesa privatizacije na Kosovu je Kosovska poverilačka agencija (KPA), koja je osnovana od strane Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (SPGS UN) Uredbom 2000/12.

KPA je jedini nezavisni organ, koji upravlja svim preduzećima u društvenoj i javnoj svojini, nad kojima ima i isključivo pravo vlasništva. Ona ima sve nadležnosti za objavljivanje tendera i za upravljanje finansijskim sredstvima ostvarenim prodajom preduzeća u društvenom i javnom vlasništvu, ili njihovim stečajem. Za svoj rad KPA odgovara samo SPGS-u.

Proces privatizacije je konkretno započeo donošenjem dva sledeća dokumenta: “Operativne politike KPA” i “ Uredbe o preobražaju prava upotrebe nepokretne društvene imovine”, koji su usvojeni u 2003. godini.

KPA, kao jedini nosilac procesa privatizacije, uložio je velike napore za konkretno sprovođenje ovog procesa u privredi Kosova, premda je dinamika privatizacije tekla veoma sporo i bila je praćena mnogobrojnim problemima različite prirode.

Od početka privatizacije do sada , proglašeno je ukupno osam krugova, od kojih je šest već okončano.

Do sada je privatizovano 78 drustvenih preduzeca, od kojih je stvoreno 121 novo preduzece. Ova preduzeca su prodata za nesto vise od 74 miliona evra, sto znaci manje od million evra po preduzecu.

Intenzitet procesa privatizacije je povećan, što je jačalo optimizam u tom pogledu, naročito nakon dolaska novog šefa Četvrtog stuba, g. Joakima Rikera, koji je ujedno i predsednik KPA, kao i nakon izmene Uredbe 2002/12. i donošenja nove Uredbe br. 2005/18.

Prilikom preuzimanja dužnosti, g. Riker je izjavio da će se do kraja 2005. godine privatizovati 90% vrednosti društvenih preduzeća. Međutim, uprkos takvim željama, dinamika procesa privatizacije ne teče kako treba. Ukoliko se i nadalje nastavi sa takvom dinamikom, proces privatizacije na Kosovu će potrajati veoma dugo. Stoga, ukoliko se ne promeni nešto u tom procesu (forma i model), i ukoliko se ne preduzimaju i druge mere da bi taj posao tekao bržom dinamikom i da bi bio efikasniji, on će i nadalje ostati glavna smetnja privrednom razvoju i funkcionisanju tržišne privrede na Kosovu, a što je u suprotnosti sa težnjama procesa privatizacije.

Na osnovu dosadašnjih rezultata može se reći da je postignut određeni uspeh u procesu privatizacije, ali on nije zadovoljavajući i ne može se smatrati uspešnim.

Proces privatizacije se suočavao i još uvek suočava sa mnogobrojnim izazovima. Oni se odražavaju na neefikasnost procesa privatizacije i prouzrokuju nezainteresovanost stranih investitora, albanske dijaspore i domaćih ulagača, za kupovinu društvenih preduzeća.

Najizraženiji problemi u procesu privatizacije su bili:
- često prekidanje i nemarnost u procesu privatizacije od strane KPA. U trećem krugu (2003. dgod.), tadašnji šef Četvrtog stuba UNMIK-a, Nikolas Lamsdorf je na jednostran način punih 9. meseci neprekidno obustavio proces privatizacije, što je imalo kontraproduktivan efekat, naročito kod stranih investitora, koji su se ionako dvoumili da li da ulažu svoj kapital na Kosovu. Ovaj prekid je, po svemu sudeći, bio posledica pritisaka iz Beograda u toku procesa privatizacije, koji je tvrdio da je značajan deo društvenih preduzeća svojina Srbije.

UNMIK je blagovremeno trebao da uskrati pravo Beogradu (Srbiji) na bilo kakvo mešanje u procesu privatizacije na Kosovu, jer Srbija nema nikakvo pravo vlasništva nad društvenim preduzećima, izuzev nekog pogona, iako je samo Kombinat “Trepča” imao nekoliko puta više takvih pogona u Srbiju i Crnu Goru, nego što je imala cela privreda Srbije na Kosovu.

Bogatstva proizvedena na Kosovu rezultat su ulaganja Kosova, i za sve što je na Kosovu izgrađeno sredstva su obezbeđivana iz sledećih investicionih izvora:

- od kredita Svetske banke, za koje je garantovala bivša Jugoslavija, a koje Kosovo pristaje da vraća pod uslovom da joj se priznaje pravo na učešće u sukcesiji nepokretne imovine SFR Jugoslavije,

- od kredita iz Saveznog fonda za kreditiranje nedovoljno razvijenih republika i pokrajina, a koji su odobravani pod povoljnim uslovima, gde je Kosovo imalo prednost kao najnerazvijenije područje, dok je kompenzacija privrede ovog područja nadoknađivana putem sistema cena,

- od komercijalnih kredita, čije su anuitete plaćali sami radnici društvenih preduzeća Kosova.

Glavni problemi sa kojima se dosada suočavao proces privatizacije na Kosovu su:

- odugovlačenje potpisivanja ugovora sa kupcima prodatih preduzeća, niska prodajna cena, netransparentnost, korupcija, blokiranje uloženih sredstava,

- neispunjavanje obaveza prema radnicima prodatih preduzeća u iznosu od 20%, itd.
Na usporenu dinamiku i neefikasnost u procesu privatizacije uticalo je više činilaca, ali najglavniji izazovi su:

a) Pravna regulativa. Procesu privatizacije na Kosovu manjkala je pravna infrastruktura, koja obuhvata niz zakona, koje je trebalo doneti pre nego što počne taj process. U nedostatku zakona, proces privatizacije nailazi na ogromne probleme vezane za vlasništvo i svojinske odnose.

b) Određivanje vremenskog perioda. Da bi proces privatizacije bio efikasan treba odrediti vremenski period, dakle njegov početak i završetak. Da bi bio efikasan, taj proces treba da bude izveden u određenom periodu, jer se vremenom gubi aktuelnost i funkcionalnost u privrednim procesima.

c) Ekonomski pristup. Sa privrednog stanovišta privatizacija predstavlja čitavu privrednu reformu, a ne samo preobražaj svojine. Proces privatizacije na Kosovu postao je samom sebi cilj, u smislu da se obavlja samo radi reda, i da po svaku cenu društvena svojina mora da pređe u privatnu, ne vodeći računa o ekonomskim efektima. Domaćoj javnosti još nije jasno šta zapravo donosi privatizacija.

d) Pitanje svojine i vlasništva. Svi dosadašnji kupci društvenih preduzeća susreću se sa problemom svojine. U tom pogledu Kosovo ima svoje specifičnosti, jer su se prilikom utvrđivanja vlasništva morali uzimati u obzir i biti obuhvaćeni svi periodi, od Kraljevine SHS, pa sve do današnjih dana.
Takođe treba naglasiti da su neprihvatljive sve vlasničke transformacije u privredi Kosova, koje je izvela Srbija svojim diskriminatorskim zakonima posle 1989. godine, o čemu je istovetan stav zauzeo i UNMIK.

e) Forma i model privatizacije. Privatizacija nema alternative. Oduvek smo bili saglasni da privatizaciju treba izvesti što je moguće brže. Neslaganja kosovskih stručnjaka u tom pogledu odnose se na formu i model privatizacije. Model koji se u procesu privatizacije primenjuje na Kosovu nije dao rezultate, pa smatram da bi ga trebalo menjati , i primenjivati takav model koji će dati pozitivne rezultate. Model Spin off-a nije nepromenljiv i nije dat jednom za svakda.

f) Stvaranje fondova i namena sredstava. Od sredstava obezbeđenih prodajom preduzeća osnovan je samo jedan fond i njime raspolaže i upravlja samo Bord KPA, ne znajući i ne određujući prethodno njihovu namenu.

U vezi sa time treba istaći još jedan nepovoljan elemenat – “smrzavanje” sresdstava tog fonda, koja su deponovana vani i ne nalaze se u bankarskim sistemom Kosova. Ta sredstva bi mogla da posluže kao važan potencijal u stimulativnoj kreditnoj politici, a što bi doprinelo stimulisanju privrednog razvoja Kosova.

g) Neučestvovanje radnika i lokalnih institucija. Treba biti jasno da bez učešća radnika i svih lokalnih institucija u tom procesu na ravnopravan način, ne može biti uspešne privatizacije.

Završavajući, možemo konstatovati da je privreda Kosova u dubokoj krizi, stanovništvo pred opštom kataklizmom, dok je zastoj u privatizaciji jedan od glavnih izazova, koji prouzrokuje zastoj u privrednom razvoju i uvećane socijalne probleme.



Reakcije | Broj reakcija: 5
FORUM

Govor Don Šan Zefija, Biskupskog Kancelara, Katolička crkva

Međuverska konferencija o mirnoj koegzistenciji i dijalogu
Pećka Patrijaršija
Peć 2 –3. maja 2006. godine.



OSTALI ČLANCI
Pročitajte ostale tekstove

REAKCIJE
© 1998-2005 CDRSEE, KosovaLive i Medijski Centar Beta
Odgovornost za sadržinu tekstova objavljenih na sajtu www.kosovakosovo.com u potpunosti preuzimaju Centar za demokratiju i pomirenje, agencija KosovaLive i Medijski Centar Beta. Tekstovi ni na koji način ne odražavaju mišljenja donatora koji su pomogli Albansko-srpski forum za razmenu informacija.