[ English ] [ Shqip ] [ Srpski ]
 
 






FORUM
Kako može da utiče međunarodno pravo na rešavanje pitanja Kosova?
Piše Prof. Dr. Enver Hasani, professor Medjunarodnog prava i medjunarodnih odnosa na Univerzitetu u Prištini

Prof. Enver Hasani
Za razliku od unutrašnjeg prava, u međunarodnom pravu ne postoji neka početna osnovna norma (Hans Kelsen) , ili neka primarna odluka (Karl Šmit) za koje bi se moglo reći da predstavljaju početak njegovog rađanja. Kao posledica toga ne postoji nijedna norma ili odluka kojima bi se zatvarao razvoj te grane prava. Kako “početak” tako i “kraj” međunarodnog prava su u stalnom kretanju i u stanju neprestanih promena, zavisno od okolnosti. Međunarodno pravo nije spoljašnji faktor koji utiče na ponašanje država. Ono, kao takvo, sledi praksu. Činioci koji utiču na ponašanje država u vezi su sa njihovim interesom i konfiguracijom snaga na međunarodnom planu, u određenom vremenu i prostoru. Države slede svoje interese i u zavisnosti od snage koju imaju na raspolaganju ostvaruju ih u okviru anarhičnog ambijenta, gde nema centralne vlasti. Nadalje to znači da su države racionalan sudionik koji deluju na traženju ostvarivanja svojih sopstvenih interesa. Ono što izgleda kao običan način ponašanja država u međunarodnim odnosima, nije ništa drugo već pogrešna procena. Međunarodno pravo, svaka njegova norma, bez obzira na izvor, sadrži četiri kategorije kojima se može objašnjavati ponašanje država u mađunarodnim odnosima. Te četiri kategorije su: poklapanje interesa (država poštuje međunarodno pravo jer se individualni interesi države poklapaju sa interesima drugih država); koordinacija (država poštuje međunarodno pravo jer dobija više ako preduzima simetrične i iste korake kao i druge države); saradnja (država poštuje međunarodno pravo jer će dobiti više ukoliko preduzima takve radnje koje joj trenutno nisu od interesa, usled kasnijeg, dugoročnog ili srednjeročnog pridobijanja); i poslednje, nužnost (država poštuje međunarodno pravo i preduzima radnje protiv sopstvenih interesa kao posledica pretnji upotrebom sile). Retoriku o sprovođenju i praktičnoj ulozi međunarodnog prava trebalo bi posmatrati sa ugla te četiri kategorije. To je bilo očigledno i u ponašanju država prilikom krize i tragedije bivše Jugoslavije, počev od 1991. godine ali i u drugim sličnim slučajevima rešavanja kriza oko suverenosti ili samoopredeljenja tokom poslednje decenije: Severna Irska ( “Sporazum Dobrog Petka”), Izrael i Palestina (“Povelja o Miru”), Zapadna Sahara (“Mirovni Plan Bejkera), Sudan (“Protokol Mačakoa”), i tako dalje.

Nema razloga da bude drugačija uloga i značaj međunarodnog prava i njegovih normi u rešavanju pitanja Kosova. Kao i u gorenavedenim slučajevima na Kosovu je objekat rešavanja pravo na samoopredeljenje i njegovi oblici, ili politički spor za teritorijalni suverenitet. Samoopredeljenje u sadašnjem stepenu razvitka međunarodnog prava pojavljuje se samo kao jedno načelo, a ne kao utvrđena norma. Ni u slučaju Kosova ne postoji neka međuarodna norma koja bi nametala sprovođenje određenog oblika samoopredeljenja, internog ili eksternog. Činjenica da kosovski Srbi samoopredeljenje Kosova posmatraju kao unutrašnje samoopredeljenje, koje, po njima izvire iz Rezoluzcije 1244 SB UN-a je samo jedna od mogućih interprertacija samoopredeljenja kao načela. Ta srpska interpretacija podrazumeva zaštitu po svaku cenu i u svim okolnostima načela teritorijalnog integriteta. U međunarodnom pravu samoopredeljenje kao i zaštita teritorijalnog integriteta su na nivou načela e ne na nivo međunarodnih normi koje bi važile u svako vreme i za sve slučajeve. Kada bi bilo tako bivša Jugoslavija se ne bi raspala 1991. godine, a međunarodna zajednica bi intervenisala da bi štitila suverenitet i teritorijalni integritet te države, kao što je učinila u Kongu/Zaireu početkom šesdestih godina prošlog veka. Tom prilikom UN je silom ugušio zahtev za nezavisnost provincije Katanga, mada je to koštalo života tadašnjem Generalnom sekretaru UN-a, Daga Hamaršelda.

Realizacija ta dva načela, koja po pravilu isključuju jedno drugo, u praksi može da rezultira potvrđivanjem postojeće apstraktne i uopštene međunarodne norme, bez obzira na njen izvor, ali i modifikacijom, izmenom ili stvaranjem nove norme o samoopredeljenju i teritorijalnom integritetu. Konačni rezultat se određuje na osnovu toga koja će od gorenavedenih kategorija dominirati u trenutnoj politici članova Kontakt grupe, koji su uključeni u rešavanju pitanja Kosova. Na kraju, sam taj neformalni međunarodni organ, osnovan u aprilu 1994. godine, predstavlja posledicu razmimoilaženja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji se pokazao nesposobnim da zaustavi genocid u Bosni i Hercegovini. Ukoliko bi bilo poštovano međunarodno pravo, Kontakt grupa ne bi bila osnovana nikada, ali bi u Bosni i Hercegovini izginulo više ljudi. Isto važi i za intervenciju NATO-a na Kosovu 1999. godine.

Transformacija načela samoopredeljenja u obaveznu međunarodnu normu za strane samoopredeljenja i za druge relevantne međunarodne učesnike, zahteva posredovanje nekog arbitra. To je bila praksa država u prošlosti. Taj arbitar se zove međunarodna zajednica i može imati različite oblike zastupanja interesa zemalja članica te zajednice. 1815. godine on je nazvan Bečki kongres, 1878. godine Berlinski kongres, 1918. godine Versajska konferencija, prilikom dekolonizacije - OUN i OAJ (Organizacija Afričkog jedinstva, sada Unija Afričkog jedinstva), itd. U slučaju bivše Jugoslavije (1991-1995. god.), taj arbitar se zvao Međunarodna konferencija za bivšu Jugoslaviju, na početku poznata kao Konferencija EZ za Jugoslaviju (1991-1992. god.). Ta konferencija je poštovala načela međunarodnog prava o samoopredeljenju i nasleđivanju država. Ta načela su preobražena u obavezne norme samo onda kada je taj organ odlučivao o subjektima internog i eksternog samoopredeljenja, i kada su ona u potpunosti podržana od svih struktura međunarodne zajednice i od tadašnjih velikih sila. Konferencija je uvažavala četiri napred navedene kategorije i pokazala da ponašanje država prema bivšoj Jugoslaviji ne može voditi ka zaštiti po svaku cenu teritorijalnog integriteteta, već da treba iznalaziti nove modele samoopredeljenja naroda Jugoslavije. U tom kontekstu su stvorena dva modela samoopredeljenja, internog i eksternog. Prvim se podrazumevalo pravo na zajednički život svih naroda u okviru bivših jugoslovenskih republika, bez prava na promenu republičkih granica, koje su proglašene međunarodnim granicama, od trenutka proglašenja nezavisnosti bivših jugoslovenskih republika. Srpsko angažovanje za stvaranje novih entiteta putem etničkog čišćenja proglašeni su nezakonitim na osnovu međunarodnog prava i nisu nagrađeni priznavanjem, slično kao što se dogodilo ranije sa Južnom Rodezijom u vreme Smitovog režima. Eksternim samoopredeljenjem podrazumevano je pravo bivših jugoslovenskih republika da postanu nove suverene i nezavisne države u okviru administrativnih republičkih granica, uključujući i pravo eventualnog asociranja sa drugim suverenim i nezavisnim državama, ili osnivanje novih suverenih i nezavisnih država od dve ili više bivših jugoslovenskih republika. Ustvari ta dva oblika samoopredeljenja nisu bili ništa drugo osim nove realizacije kolonijalnog samoopredeljenja u kontekst raspada jedne postojeće suverene i nezavisne države – bivše Jugoslavije. Nova realizacija ta dva oblika samoopredeljenja potvrđena ja snažno i u Dejtonu (1995. god.) jer je još jednom potvrđeno da međunarodno pravo sledi praksu država, a ne obrnuto. Model Dejtona, iz pragmatičnih razloga stavio je pod okrilje sve faktičke učesnike, dakle i paradržavne entitete koji su proizašli iz nasilja i genocida, kao i drugih radnji suprotnih međunarodnom pravu (“Republika Srpska” u Bosni i Hercegovini i “Republika Srpska Krajina” u Hrvatskoj ). Obrazloženje za prihvatanje paradržavnih entiteta i polulegalnih pokreta prilikom rešavanja sporova o samoopredeljenju u bivšoj Jugoslaviji ponovljeno je kasnije u Rambujeu (1999. god.). NATO, odbrambena alijansa hladnog rata preuzela je ulogu garanta za ostvarivanje novih odredbi međunarodnog prava koja se tiču poštovanja ljudskih prava, prava manjina i vladavine zakona, ali i očuvanja teritorijalnog integriteta bivših jugoslovenskih republika. Percepcije strana oko intervencije NATO-a u bivšoj Jugoslaviji su različite i to njegovo ponašanje je stvorilo različitu normativnu argumentaciju u okviru strana. Po shvatanju Srba NATO na Kosovu bi po svaku cenu trebalo da brani teritorijalni integritet SRJ/DZSCG, isto kao i teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine. Albanci i nesrbi tu intervenciju su videli kao znak realizacije novog načela teritorijalnog integriteta i suvereniteta, dakle da to načelo ne uživa bezuslovnu zaštitu ni prema Povelji UN-a (1945. god.), Kolonijalne Deklaracije (1960. god.), Deklaracije o odnosima prijateljstva (1970. god.), paktova iz 1966. god, kao i Završnog Helsinškog akta (1975. god.). Sva ta dokumenta uslovljavaju tu zaštitu poštovanjem individualnih i kolektivnih prava stanovništva i građana postojećih suverenih država. To poštovanje je nedostajalo tokom celog perioda srpske vladavine na Kosovu, pa se može reći da Albanci u tome vide snažan adut za obrazloženje njihovog zahteva za nezavisnost.

Osim tog aduta, međunarodno pravo je na strani Kosova i njegovog većinskog naroda i zbog činjenice što u nijednom slučaju osim 1912-13. god. (posle balkanskih ratova), Kosovo nije bilo deo Srbije i Crne Gore, dakle u nijednom drugom slučaju Albanci Kosova nisu bili državljani Srbije i Crne Gore. Te dve države nisu nikada imale međunarodni pravno priznati subjektivitet nad Kosovom, osim u pomenutom periodu. Poslednji adut, oslonjen na međunarodno pravo, a koji ide u prilog ostvarivanja eksternog samoopredeljenja Kosova i njegove potpune nezavisnosti je taj što je samoopredeljenje Kosova deo samoopredeljenja u bivšoj Jugoslaviji i ne sme imati drugačiji tretman. Svaki drugi pristup nema oslonca na važeće međunarodno pravo.

Sada ostaje da se vidi koja će kombinacija državnih interesa i koja će konfiguracija snaga u okviru članica Kontakt grupe dominirati prilikom interpretacije Rezolucije br. 1244 SB UN-a. Teško je verovati da će u okviru zemalja članica Kontakt grupe biti usaglašenosti interesa za srpsku i rusku verziju interpretacije Rezolucije br. 1244 SB UN-a. Interpretacija međunarodnog prava Rezolucije br. 1244 SB UN-a u slučaju Kosova treba da bude inovativna i nov razlog u svakom pogledu, ukoliko se teži ostvarivanju koordinacije i saradnje između ćlanica Kontakt grupe. U suprotnom NATO treba da bude spremno da odigra ulogu srpskih oružanih snaga na Kosovu, znači da brani srpske nacionalne interese i da bude taoc dogmatske i jednostrane interpretacije načela teritorijalnog integriteta i suvereniteta, koji je nasilno stvoren prema Kosovu u 1992. godini, kada je stvorena SRJ/DZSCG, država koju priznaje Rezolucija br. 1244 SB UN-a.


Reakcije | Broj reakcija: 2
FORUM

Govor Don Šan Zefija, Biskupskog Kancelara, Katolička crkva

Međuverska konferencija o mirnoj koegzistenciji i dijalogu
Pećka Patrijaršija
Peć 2 –3. maja 2006. godine.



OSTALI ČLANCI
Pročitajte ostale tekstove

REAKCIJE
© 1998-2005 CDRSEE, KosovaLive i Medijski Centar Beta
Odgovornost za sadržinu tekstova objavljenih na sajtu www.kosovakosovo.com u potpunosti preuzimaju Centar za demokratiju i pomirenje, agencija KosovaLive i Medijski Centar Beta. Tekstovi ni na koji način ne odražavaju mišljenja donatora koji su pomogli Albansko-srpski forum za razmenu informacija.