[ English ] [ Shqip ] [ Srpski ]
 
 






FORUM
Koliko medjunarodno pravo može da doprinese rešavanju kosovskog pitanja?
Prof. dr Vojin Dimitrijević

Prof. Dr. Vojin Dimitirijeviq
Na početku, reč opreza: kosovsko pitanje neće se rešavati pred sudom, već pred telima koja su prvenstveno politička. Kontakt grupa je zapravo današnja verzija čuvenog "koncerta velikih sila", koji je postojao u XIX veku i čiji je današnji sastav takoreći istovetan. Pripadnice Kontakt grupe istovremeno su stalne, privilegovane članice Saveta bezbednosti (SB), najmoćnijeg organa Ujedinjenih nacija, čije su odluke obavezne, ako su donesene na osnovu Glave VII Povelje UN o merama za zaštitu mira i bezbednosti. Bez pristanka (ili u najmanju ruku neprotivljenja) stalnih članica SB ne može doneti nijednu suštinsku odluku.

U takvim forumima argumenti medjunarodnog prava, koji bi bili odlučujući na sudu, imaju relativnu vrednost. Naime, njihova snaga je retorička: pravo je čvrsta tačka na koju se strane u sporu oslanjaju, zajedno s načelima morala i pravičnosti. Ovi argumenti crpu se iz medjunarodnih dokumenata različite pravne snage i uverljivosti.

Na vrhu hijerarhije stoji Povelja UN kao medjunarodni ugovor, i to ne običan ugovor, već neka vrsta nad-ugovora: njen čl. 103 nalaže državama članicama da obavezama po Povelji daju prednost pred svim drugima. Povelja nalaže državama članicama da razvijaju odnose "zasnovane na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda" (čl. 1, 2); one se "uzdržavaju od pretnje silom i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države" (čl. 2,4) a UN se ne mešaju "u pitanja koja se po suštini nalaze u unutrašnjoj nadležnosti svake države"; ova zabrana pak "neće uticati na primenu prinudnih mera predvidjenih u glavi VII" (čl. 2,7). Podvučene su one reči koje su od posebnog značaja za pitanje Kosova.

Još u doba hladnog rata Generalna skupština UN usvojila je Deklaraciju o načelima medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji država u skladu s Poveljom UN (24. oktobar 1970). Ovo je akt nižeg ranga od Povelje: reč je o njenom tumačenju od strane važnog organa UN, u kome sede sve članice, ali koji, za razliku od SB, nema pravo da donosi obavezne odluke. S obzirom da su u tom istorijskom trenutku novonastale države nastojale da zaštite plodove svoje antikolonijalne borbe, važna je razrada prava na samoopredeljenje u ovoj rezoluciji. Prema njoj, "stvaranje suverene i nezavisne države, slobodno udruživanje i integracija s nekim nezavisnim državama ili uspostavljanje bilo kog drugog političkog poretka koji bi jedan narod slobodno odabrao, predstavlja za taj narod način vršenja njegovog prava na samoopredeljenje". Medjutim, u okviru razrade istog načela, pravo na samoopredeljenje se miri sa zaštitom teritorijalnog integriteta države: " Ništa u prethodnim paragrafima neće biti tumačeno kao da ovlašćuje ili podstiče bilo kakvu akciju koja bi imala za cilj da razori ili ugrozi, potpuno ili delimično, teritorijalni integritet ili političku nezavisnost bilo koje suverene i nezavisne države, koja se ponaša u skladu s načelom ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda ... i kojim otuda upravlja vlada koja predstavlja celokupan narod teritorije bez obzira na razlike u pogledu rase, vere ili boje. (Deo pod naslovom Princip ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda)

Pet godina kasnije, na kraju prvog sastanka Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi usvojen je njen Završni akt, koji nije ugovor u pravom smislu reči, nego dokumenat koji stvara političke obaveze država potpisnica i spada u ono što se sada naziva "meko pravo", pravo bez pravnih sankcija. "Države učesnice ... se obavezuju da će poštovati pravo svake države na pravnu jednakost, teritorijalni integritet ... slobodu i političku jednakost ... One smatraju da se njihove granice mogu menjati u skladu s medjunarodnim pravom, mirnim putem i sporazumno... smatraju medjusobno nepovredivim sve svoje granice kao i granice svih država u Evropi i stoga će se ... uzdržavati od svakog nasrtaja na te granice ... one će se takodje uzdržavati od svakog zahteva ili čina zaposedanja i uzurpiranja ... teritorije bilo koje države učesnice".

Svima dobro poznata rezolucija SB 1244, kojom je 10. juna 1999. okončana oružana intervencija NATO u Jugoslaviji, nije opšta propis nego konkretna odluka jednog moćnog organa UN, doneta na osnovu glave VII i stoga obavezna za sve članice. Ona se poziva na Završni akt u Helsinkiju kada "ponovo potvrdjuje privrženost ... suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona". U pogledu rešenja za Kosovo i Metohiju, SB traži suštinsku samoupravu na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i stavlja u dužnost privremenoj upravi na Kosovu da obezbedi uslove za "suštinsku autonomiju" naroda Kosova "u okviru SR Jugoslavije, o čemu će odluku doneti Savez bezbednosti UN". Ovi se zaključci ponavljaju na samom kraju rezolucije, u njenoj tački 8. Ponavljamo, rezolucije SB donete po glavi VII su konačne i nema medjunarodnog suda koji ih može ništiti ili izmeniti. Medjutim, one nisu izvor medjunarodnog prava i sam SB može da menja ili prilagodjava svoje odluke. On je sebi ostavio takav prostor i u rezoluciji 1244, zadržavajući pravo da sam odlučuje o tome kakva će biti autonomija na Kosovu.

Zanimljivo je da se SB poziva na "sporazume iz Rambujea", čiji je samostalan status u medjunarodnom pravu nejasan. Ovaj "privremeni sporazum" je 13. marta 1999. u zamku Rambuje trebalo da kao stranke potpišu predstavnici SRJ, Srbije i Kosova, a kao svedoci predstavnici Evropske unije, Ruske Federacije i SAD. Iako su ga predstavnici kosovskih Albanaca konačno potpisali, to nije učinio niko u ime Jugoslavije i Srbije. Taj dokument, prema tome, ne važi kao medjunarodni ugovor (sem možda za kosovsko - albansku stranu kao jednostrana obaveza). Medjutim, SB mu u rezoluciji 1244 daje posrednu snagu time što upućuje na njega kao na opis sadržine svoje odluke, što u pravu nije retko. Prema SB, dakle, rešenje za Kosmet treba da bude slično rešenju iz sporazuma u Rambujeu. Ovaj sporazum u svoje principe ubraja poštovanje ljudskih prava na Kosovu, pravo na demokratsku samoupravu svih gradjana Kosova i obavezu da će sve nacionalne zajednice i njihovi pripadnici na Kosovu imati dopunska prava ali da tako ne mogu da ugrožavaju "prava drugih nacionalnih zajednica, prava gradjana i suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije i funkcionisanje predstavničke demokratske vlasti na Kosovu". Sporazum još predvidja da će se, tri godine posle njegovog stupanja na snagu, sazvati medjunarodni skup da odredi mehanizam za konačno rešenje za Kosovo, na osnovu volje naroda, mišljenja odgovarajućih vlasti, napora svih strana da primene ... Sporazum i Helsinški završni akt i da sveobuhvatno oceni primenu ovog Sporazuma i razmotri predloge stranaka za dopunske mere". Kao što se vidi, pozivajući se na Rambuje SB vraća u igru i Helsinški završni akt od 1975. godine.

Tela koja će konačno odlučivati o teškom pitanju budućeg statusa Kosova moraju se, dakle, opredeljivati izmedju nekih važnih načela medjunarodnog prava, koja su formulisana u dokumentima vrlo različite prirode. Na ta će se načela i na pravila koja su u skladu s njima, pozivati predstavnici Srbije, predstavnici privremenih vlasti na Kosovu i predstavnici nealbanskih nacionalnih zajednica na Kosovu, poglavito srpske.

S jedne strane stoji načelo očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta svake države, koje je neprikosnoveno i koje je nastalo mnogo pre Povelje UN. Teritorijalni integritet se manifestuje u nepovredivosti granica, koje se mogu menjati samo uz saglasnost pograničnih država. Suverenitet je manje uhvatljiv pojam, jer je posle Drugog svetskog rata znatno ograničen tako da ne znači apsolutnu vlast svake vlade nad svojim "podanicima", već se odnosi na vlade koje poštuju vladavinu prava i ljudska prava. Na takve vlade se misli kada se ovim povodom govori o "demokratskim državama".

Nasuprot ovom stoji načelo samoopredeljenja naroda, formulisano tek pod kraj Prvog svetskog rata u čuvenih 14 tačaka predsednika SAD Woodrowa Wilsona; one su poslužile kao osnov teritorijalnih rešenja u versajskom sistemu, na osnovu koji su Austrougarska i Nemačka izgubile znatne delove svojih teritorija u korist novih država, nastalih na "narodnosnom" principu. Načelo samoopredeljenja bilo je i geslo procesa dekolonizacije posle Drugog svetskog rata, što se dobro vidi iz pomenute rezolucije Generalne skupštine od 1970. Pravo naroda na samoopredeljenje zagarantovano je u oba pakta UN o ljudskim pravima od 1966. godine.

Domašaj načela samoopredeljenja ograničen je samim tim što svaka grupa ne može pretendovati da je narod. Medjutim, nijednom obaveznom odlukom nekog medjunarodnog suda ili drugog takvog organa nije definisan pojam "naroda". Odgovarajući na zahteve nekih plemenskih grupa u Kanadi, Komitet UN za ljudska prava odbio je da se izjašnjava o tom pitanju.

Kako se dobro vidi iz navedenog dela rezolucije od 1970, pravo na samoopredeljenje ne predstavlja i pravo na otcepljenje. U medjunarodnom pravu se sada govori o unutrašnjem samoopredeljenju, koje se zadovoljava time što svaka grupa, naročito manjinska u etničkom smislu, može efikasno da bude predstavljena u vlasti i da utiče na odlučivanje u državi, i o spoljnom samoopredeljenju, koje znači pravo na stvaranje sopstvene države ako uslovi unutrašnjeg samoopredeljenja nisu zadovoljeni. U tom smislu treba verovatno razumeti izraz "suštinska autonomija", koje koriste medjunarodni akteri, i reči "više od autonomije, manje od nezavisnosti", koje se čuju od predstavnika Republike Srbije.


Reakcije | Broj reakcija: 5
FORUM

Govor Don Šan Zefija, Biskupskog Kancelara, Katolička crkva

Međuverska konferencija o mirnoj koegzistenciji i dijalogu
Pećka Patrijaršija
Peć 2 –3. maja 2006. godine.



OSTALI ČLANCI
Pročitajte ostale tekstove

REAKCIJE
© 1998-2005 CDRSEE, KosovaLive i Medijski Centar Beta
Odgovornost za sadržinu tekstova objavljenih na sajtu www.kosovakosovo.com u potpunosti preuzimaju Centar za demokratiju i pomirenje, agencija KosovaLive i Medijski Centar Beta. Tekstovi ni na koji način ne odražavaju mišljenja donatora koji su pomogli Albansko-srpski forum za razmenu informacija.