[ English ] [ Shqip ] [ Srpski ]
 
 






FORUM
Nemojmo da se lažemo!
Autor: Bahri Cani, diplomirani politolog i novinar Dojče Vele.

Bahri Cani
U poslednjih dvadesetak godina, svaka je ocenjena kao istorijska. I ova će. Ipak, 2006. godina ima stvarno šansi da ponese epitet istorijska, pošto se očekuje razjašnjenje odnosa na trouglu: Srbija - Kosovo - Crna Gora. A, da li smo mi spremni i prepremljeni da pišemo istoriju?

Najkraći odgovor bio bi - ne. Nismo spremni, jer nismo još naučili da mislimo razumno, samostalno, bez emocija i bez pritisaka sa strane. Ne, jer ne znamo i ne zelimo da poštujemo druge. Ne, jer svoju sreću najčešće želimo da gradimo na nesreći drugih. Ne, jer nismo, barem do sada, pripremili javnost za ovu "istorijsku" godinu. Ne, jer smo indoktrinisani do zla Boga...

Gledam saopštenja o Kosovu na sajtu Vlade Republike Srbije. Stiče se utisak, samo što nije zapucao rat?! Ubistva, progoni, pucnjave, malverzacije, pljačke, kriminal...

Na iston sajtu svi srpski političari saopstavaju, kako je Kosovo deo Srbije i kako će tako uvek i ostati. Kako oni nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova, jer je to u suprotnosti sa svim domaćim i medjunarodnim dokumentima.

Čitam i slušam kosovske političare, koji tvrde kako se standardi realizuju po planu. Vidim da Srbima ide sve bolje, i da su im uskraćena samo ona prava koja oni zapravo neće da koriste. Sve je spremno: samo se čeka nezavisnost, i tu je kraj svih nedaca(?!). Ali, ja više ne radim u Prištini niti u Beogradu. U nekadašnjoj nemačkoj prestonici, u Bonu, čovek ima neke malo drugačije vidike. Pošto sam novinar i pošto radim za najmanje četiri redakcije Dojce Velea, vrlo često sam imao prilike da razgovaram sa nemačkim i drugim diplomatama, da cictam i slušam i njihove ideje, komentare i sugestije. Znam sigurno da slika na Kosovu nije tako crno - bela, kao što predstavlja srpska ili albanska strana.

Pametniji ljudi su još pre mene rekli da političari brinu za sledeće izbore, dok državnici brinu za budućnost. A da li naši političari, intelektualci i kreatori javnog mnenja misle na budućnosti? Ili samo na izbore, prodaju svojih knjiga ili novina, slušanost radija ili gledanost televizije?

Više od deset godina je Slobodan Milošević koristio Kosovo kao adut za dobijanje, ili za kradju, izbora. Na kraju je izbore izgubio upravo zbog Kosova - nakon totalno besmislenog rata i kapitulacije. Srbi ipak nisu bili toliko slepi da poveruju Miloševićevoj državnoj, vojnoj, policijskoj i nadasve medijskoj mašineriji, koje su poraz proglasile pobedom.

Na žalost, Srbi su opet izvukli kraću. "Oktobarska revolucija" nije donela očekivane promene. I dalje je Srbija funkcionisala, a i danas u ogromnom broju slučajeva, funkcioniše ne na bazi dobrovoljnih i dobro promišljenih poteza, nego samo nakon pretnji, ekonomskih i politčkih pritisaka. Organizatori i ubice Zorana Djindjića verovatno nisu ni slutili kakvu medvedju uslugu čine svojoj Srbiji.

Pritisci će se nastaviti: zbog Kosova, zbog Haga, zbog Crne Gore... U Srbiji je vrlo kasno počela takozvana dobrovoljna predaja optuženih za ratne zločine. A priprema javnosti za eventualnu "dobrovoljnu" predaju u Hag, Ratka Mladića i Radovana Karadžića, se naslućuje u poslednja dva meseca. Zvuci smešno i totalno paradoksalno kada neki ministri, generali i politicari "otkriju" da je Mladić do novembra redovno primao penziju! Ali je to "otkriće" valjda prvi korak ka pripremi javnosti da dvojica glavnooptuženih za ratne zločine i genocid, moraju u Hag.

Valjda će narod da zaboravi da su ranije ti isti političari, razni generali i predstavnici javne reči govorili kako Mladića nikada nisu videli u Srbiji. Ljudi su morali da se krste i levom i desnom, i da se uštinu za obraz, ne znajući da li su na Banovom Brdu stvarno videli Mladića ili njegov duh.

Ipak, pre će biti da vlast, pre i posle "oktobarske revolucije", nije htela da se oslobodi "junaka" i "heroja", koji Srbiju drže kao taoca, već skoro punu deceniju.

U javnosti se već dugo govori (u vidu poluvica), kako su optuženi za ratne zločine, najskuplja srpska roba, za eksport. Valjda će tako biti i sa Mladićem, kako bi Beograd stekao povoljniju poziciju pred finalne pregovore o Kosovu i kako bi dobila te americke milione. Za Karadžića će se verovatno tražiti učlanjenje u EU.

Što se odnosa prema Kosovu tiče: predsednik, premijer, ministri i skoro svi srpski političari, opet govore kako je to srce, duša i kolevka srpstva.

Postavljam dva pitanja, jedno vrlo realno i drugo hipoteticko - na koja se nadovezuju na desetine ostalih.

Prvo realno: šta ako Kosovo ipak postane nezavisno? Hoće li Srbija opet krenuti u rat? Hoće li političari opet da lažu kako su učinili sve, ali eto taj divlji i neprijateljski zapad mrzi Srbe? Hoće li, kao Šešelj i radikali, obećati da će Kosovo kada tad da povrate? Hoće li Tadić i Koštunica da nadju neko novo Kosovo gde će graditi svoje političke pozicije?...

I drugo hipotetičko: šta bi Srbija uradila kada bi Albanci rekli: "OK Srbija je naša država, želimo da u njoj budemo ravnopravni!" Da li je neko u Srbiji razmišljao o mogućnosti da načelnik Generalstaba Vojske SCG bude Agim Čeku, da ministar policije bude Hašim Taći, da ministar odbrane bude Fatmir Ljimaj, da ministar informisanja bude Fahri Musljiu, da šef diplomatije bude Bahri Cani ili da Ibrahim Rugova, bude predsednik Albanaca, Srba i Crnogoraca u zajedničkoj državi, kako god se ona zvala? Da li bi srpski vojnici na granici izmedju Kosova i Albanije i Kosova i Makedonije bili bezbedni? Da li neko uopšte želi da Kosovo ostane u okviru Srbije, kako im političari govore?

Voleo bih kada bi neko u Srbiji otvorio javnu raspravu o svim ovim pitanjima. Voleo bih kada bi političari, stručnjaci, mediji i obični ljudi, vrlo trezveno i bez suviše emocija (pošto je sigurno da se emocije o ovako važnom pitanju ne mogu totalno isključiti), javno izneli svoja mišljenja i vidjenja ovog problema.

To bi u svakom slučaju bilo u interesu Srbije. Što se mene lično tiče, obećavam da bih bio jedan od najpomnijih posmatrača takve diskusije i da bih o tome izveštavao javnost.

O svim mogućim solucijama nije pripremljena ni kosovska javnost. Albanci moraju znati da je postovanje prava Srba i svih ostalih manjina, u njihovom interesu. Moraju znati da je svaki zločin kažnjiv, pa bio to i protiv "mrskih" Srba. Zločincima je mesto u zatvorima, a gradjani se moraju poštovati. Moraju da budu slobodni, bez obzira gde su im etnicki koreni.

Ekonomski i demokratski standardi su pre svega u interesu Kosova, a tek potom medjunarodne zajednice.

A šta ukoliko Kosovo u ovom trenutku ne dobije punu nezavisnost, kako političari obećavaju?

O tome se takodje mora otvoriti rasprava i na Kosovu. U medjunarodnim krugovima se odavno govori o nekoj vrsti uslovne nezavisnosti. O tome je u Beogradu javno progovorio i bivsi ministar inostranih poslova Goran Svilanović, pa su hteli da ga linčuju.

I na Kosovu bi verovatno linčovali nekoga ko bi rekao da Kosovo treba da ostane u okviru Srbije.

Vremena za pripremu javnosti, za sva moguća rešenja, je sve manje. Marti Ahtisari je upravo izjavio da njegov ugovor traje do jeseni ove godine.

Narodu treba saopštiti istinu i prezentirati realnost, bez obzira koliko je ona gorka.


Reakcije | Broj reakcija: 19
FORUM

Govor Don Šan Zefija, Biskupskog Kancelara, Katolička crkva

Međuverska konferencija o mirnoj koegzistenciji i dijalogu
Pećka Patrijaršija
Peć 2 –3. maja 2006. godine.



OSTALI ČLANCI
Pročitajte ostale tekstove

REAKCIJE
© 1998-2005 CDRSEE, KosovaLive i Medijski Centar Beta
Odgovornost za sadržinu tekstova objavljenih na sajtu www.kosovakosovo.com u potpunosti preuzimaju Centar za demokratiju i pomirenje, agencija KosovaLive i Medijski Centar Beta. Tekstovi ni na koji način ne odražavaju mišljenja donatora koji su pomogli Albansko-srpski forum za razmenu informacija.