[ English ] [ Shqip ] [ Srpski ]
 
 






FORUM
Pravo na samoopredeljenje Kosovu je oduzeto nasilno
Piše: prof. Fatmir Fehmiu, stručnjak za Ustavno pravo

Prof. Fatmir Fehmiu
Istorijski izvori uopšte, a naročito oni iz istorije države i prava govore o tome da je deo Jugozapadne Evrope koji se prostire između 41° 50' 58” i 43° 15' 42” severne geografske širine i 20° 01' 30” i 21° 48' 02” istočne geografske dužine bio nastanjen još od predistorijskog doba. Međutim, od predistorijskih i protoistorijskih naroda Dardani su bili prvi koji su naznačeni i predstavljeni svojim etničkim imenom na toj teritoriji.

Na osnovu pisanih podataka antičkih autora saznajemo da su Dardani bili ilirsko pleme, čiji su potomci Albanci, a ovi su bili organizovani u Kraljevine Dardanije.

Deo geografskog prostora Kraljevine Dardanije, koji su jugoslovenski istoričari nazvali “mesto porekla Albanaca”, dok ga Filipe Mezieres naziva kao “predeo Albanije” (u delu napisanom pre oktobra 1389. god.), a Branislav Nušić kaže da ga „s pravom zovu Albanija”, a posle XIV veka dobija ime Kosovo, prolazio je od starih do najnovijeg vremena kroz mnoge državne formacije, kao: Dardanijska provincijat u okviru ilirske prefekture Rimske imperije, Eparhija Dardanija u okviru themes Drača u Vizantijskoj imperiji, bugarskih vladara, feudalnih vladara dinastije Nemanjića, Balšaja, Brankovića, Altmanovića, Lazarevića i drugih; sandžakbega, odnosno Osmanlijskog carskog vilajeta, Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, Austro – ugarske imperije i Kraljevine SHS/ Jugoslavije, odnosno FDJ/FNRJ/SFRJ.

I

1.Stvaranje Kraljevine Srba-Hrvata-Slovena (SHS) je jedna od tekovina Prvog svetskog rata. Ona je stvorena na nedemokratsi način, jer se nije razvila na osnovu procesa ostvarivanja načela samoopredeljenja naroda referendumom ili plebiscitom. Naprotiv, ona je stvorena po diktatu imperijalističke politike vlada država članica Antante i antinarodnih oligarhija zemalja otcepljenih od Austro-ugarske imperije, okupljenih oko hegemonističke, ekspanzionističke i imperijalističke velikosrpske klike predvođene Kraljevinom Srbije.

2.Okupacija teritorija nesrpskih naroda od strane vojske Kraljevine Srbije sankcionisana je Ustavom Kraljevine SHS (28.06.1921), koji je donet u vanrednim okolnostima sprovođenja “Obznane” (29.12.1920), kojom su građani pretvoreni u objekat policijskog samovlašča, a revidirana je praktično “Zakonom o zaštiti države» (2.08.1921).

3.”Ustavni” razvitak Kraljevine SHS praćen je stalnom fašizacijom zemlje, koja je krunisana proglašenjem monarho – fašističke diktature (6.01.1929), koju su karakterisali apsolutizam, autokratizam, totalitarizam, antiparlamentarizam i nacionalni unitarizam, koji je dostigao vrhunac imenovanjem države “Kraljevina Jugoslavija”, najpre “Zakonom o nazivu i podeli Kraljevine na aupravne provincije” (3.10.1929), i kasnije “Ustavom Kraljevine Jugoslavije” (oktroisaog 3.09. 1931).

4.Nametnuta unitaristička rešenja proklamovana kao “ujedinjenje”, kao i neljudsko ponašanje monarho – fašističke vlasti izazvali su revolt i snažno reagovanje naprednih demokratskih snaga svih naroda, pa je svaki od njih ponaosob vrlo brzo shvatio da nije slobodan i da država pod novim imenom ustvari predstavlja porobljavanje posebnog oblika. Zbog toga kao antipod unitarizmu i porobljavanju čoveka i naroda pojavljuje se ideja za slobodu, ravnopravnost i samoopredeljenje do otcepljenja, koja odražava svest i volju naroda.

Organizovane političke i demokratske snage nudile su, u cilju rešavanja nacionalnog pitanja u Kraljevini Jugoslaviji, nekoliko alternativa: a) nezavisnost naroda i njihovih država; b) federaciju, koju bi trebalo stvarati na osnovu načela samopredeljenja naroda, kao ravnopravnih subjekata; c) konfederaciju, kao zajednicu suverenih država; d) autonomiju, kao ekonomsko.kulturni entitet i e) ujedinjenje rasparčanih naroda od imperijalističkih država Balkana, čije je porobljavanje bilo sankcionisano ugovorima diktiranim od strane velikih sila na Berlinskom kongresu (1878), na Konferenciji u Londonu (1913) i na Versajskoj konferenciji (1919).

Svi modaliteti koje su ponudile organizovane progresivne i demokratske snage, kojima je na srcu ležala ravnopravnost i sloboda naroda, sadržali su u sebi i rešavanje albanskog pitanja. Ustvari demokratske snage naroda Jugoslavije, svesne da “nijednom zemljom i interesima nijednog naroda nije trgovano toliko besramno na mirovnim konferencijama, kao što je slučaj sa albanskim narodom “ (V.Dedijer), nudile su sledeće načine rešavanja tog problema: a) ujedinjenje rasparčane albanske nacije u državu Demokratska Albanija; b) ujedinjenje Albanije i Kosova u jednu državu i njihovo učešće u Balkansko – Dunavskoj, odnosno Balkanskoj konfederaciji; c) stvaranje Republike Kosovo u okviru Jugoslovenske federacije.

Notorna je činjenica da u nijednoj varijanti nije bilo predviđeno da Kosovo bude deo Srbije, niti da ostane u njenom sastavu. Naprotiv. Sva dokumenta demokratskih levih političkih partija (SDPJK, NRPJ, KPJ itd) potvrđuju da je Kosovo tretirano kao zaseban subjekat, izvan teritorije Srbije. To potvrđuje i činjenica da je Kosovo uoči Drugog antifašističkog svetskog rata bilo direktno povezano sa centralnim organima KPJ, u skladu sa njenim teritorijalnim etničko-istorijskim organizovanjem.

Stvaranje političkih entiteta na osnovu posebnih etničko-istorijskih teritorija, na čelu sa Centralnim i Oblasnim komitetima KP i formiranje vojnih komisija u njihovom okviru, predstavljaju prve znakove priprema za borbu protiv fašizacije zemlje, koja je dostigla vrhunac potpisivanjem trojnog pakta od strane Vlade Kraljevine Jugoslavije (25.03.1942), i protiv okupacije zemlje od strane imperijalističko-fašističkih država osovine Rim – Berlin – Tokio.

II

1. Albanski narod uopšte, a narod Kosova posebno, nadahnut visokim idealima slobode, ravnopravnosti i bratstva ljudi i naroda, odgovorio je na poziv naprednih demokratskih snaga i uključio se u Drugi svetski rat, u Antifašističku Narodnooslobodilačku borbu (1941 – 1945) kao verni saveznik antifašističkog bloka u Evropi i svetu.. To je bio nastavak borbi vođenih za oslobođenje zemlje.

2. Antifašistička Narodnooslobodilačka borba naroda Kosova bila je organizovana borba uz visoku patriotsku svest i savest za ostvarivanje slobode, ravnopravnosti i samopredeljenja naroda Kosova, Albanije, Jugoslavije, Balkana, Evrope i sveta. U njoj su učestvovale napredne demokratske snage svih nacionalno-etničkih zajednica.

3. Mobilizacija masa u ANOB-u na Kosovu odvijala se na osnovu ključnih demokratskih i univerzalnih načela slobode i samoopredeljenja naroda, u skladu sa: a) normama Atlantske Povelje (14.08.1941), kojima se utvrđivalo da se “priznaje pravo naroda da sebi izaberu oblik upravljanja, uspostavljanje suverenih prava i samoupravljanje naroda, koji su bili lišeni toga primenom sile” ; b) aktima političko-državnih i vojnih organa DFJ, koji su odražavali duh odluka AVNOJ-a i AVNO Albanije, da će se „o budućnosti Kosova odlučivati plebiscitom i da će se granice, ukoliko je potrebno, regulisati u korist Albanije“ (Tito – 4.12.1943) i c) drugim međunarodnim aktima, prihvaćenim od strane svih naroda zemalja sveta u toku Drugog svetskog rata i kasnije.

Oslanjajući se na proklamovana načela borbe za slobodu i samoopredeljenje naroda na Kosovu, realizovana su: vojna organizacija , organizovanje zakonodavno-izvršne vlasti, organizovanje administracije , organizovanje sudstva, političko i teritorijalno organizovanje.

Sva politička i pravna dokumenta iz perioda Drugog svetskog rata, odnosno ANOB-a naroda Jugoslavije, doneta od strane njenih centralnih organa (CK KPJ, Vrhovni štab NOV i NA Jugoslavije, AVNOJ-a, NKOJ i Oblasti Srbije (OK KP, GNNO, Glavni štab NOV i PO) ukazuju na to da Kosovo nije bilo pod političkom i pravnom jurisdikcijom organa Srbije, ni u okviru nje niti u njen sastav. Naprotiv, Kosovo je bilo nezavisno od Srbije i imalo je isti politički i vojni položaj kakav su imale Srbija, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Vojvodina, Crna Gora i Makedonija.

Tadasnja stvarnost potvrđuje da je Kosovo u periodu Drugog svetskog rata de facto bilo država naroda Kosova, kao što su bile de facto države i druge zemlje DFJ.

III

1. Nakon konačnog oslobođenja Kosova sopstvenim snagama, potpomognutim od brigada Albanije, počelo je postepeno kršenje načela Atlantske povelje i drugih međunarodnih akta, odnosno proklamovanih odluka političkih i državnih organa DFJ, a koje su se ticale prava naroda na samoorganizovanje, samoinstitucionalizovanje, samoopredeljenje i prava na suverenitet. To je najpre učinjeno ukidanjem Glavnog štaba NOV i PO za Kosovo i Dukađin od strane najviših organa DFJ, pretvarajući ga u Operativni štab pod komandom Glavnog štaba NOV i PO Srbije, a zatim je nastavljeno obaveznim slanjem brigada NOV Kosova da oslobode teritorije Srbije, Vojvodine, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, ukljućujući i Trst. One su zamenjene srpskim, crnogorskim, makedonskim i bugarskim brigadama i divizijama, koje su u svojim redovima imale vojnike i oficire koji su pre toga služili u jedinice armija fašističkog okupatora i njegovih satelita i koji su fašističke simbole zamenili crvenom zvezdom, vršeći teror i zločine protiv čovečanstva nad Albancima. Na taj način oni su provocirali revolt albanskog življa u Pomoravlju, u Skopsku Crnu Goru (Karadak), u Kačaniku, Uroševcu, Šalji, Drenici, Dečanu, Rugovu i drugim mestima, koji je poprimio razmere narodnog ustanka, a sve to sa ciljem da se ostvari ideja i strategija političko - vojnog rukovodstva DFJ, u kojima su dominirale velikosrpske šovinističke snage, za uvođenje vojne uprave na Kosovu, a time i za sprečavanje „rešavanja budućnosti Kosova plebiscitom“.

Političko-državno i vojno rukovodstvo DFJ je, da bi onemogućilo narod Kosova da ostvaruje svoja prava na samoopredeljenje, utvrđenih “Rezolucijom o ujedinjenju naroda”, donetoj od strane AVNO Kosova i Dukađina u Bunjaju (31.12.1943 – 1.-2.01.1944), donelo “Naredbu o imenovanju Komande vojne uprave za Kosovo i Dukađin” (8.02.1945), koja je imala zadatak da obavlja sve vojne i civilne funkcije. Tom “naredbom ” Vrhovnog komandanta NOVJ i AVNOJ-a , kao privremene Vlade Jugoslavije, razrešeni su dužnosti svi komandni kadrovi u NOV Kosova, a na njihova mesta su imenovani srpski i crnogorski kadrovi, poslati iz Srbije i Crne Gore. Komanda vojne uprave bila je direktno odgovorna Vrhovnom komandantu NOV Jugoslavije.

2. Postupak “utvrđivanja slobodne volje naroda Kosova”, posle uvođenja Vojne uprave poprimila je karakter tehničke prirode, za ukidanje suvereniteta Kosova , kao države, kakva je de facto i bila.

1. 18.02.1945 god., posle uvođenja Vojne uprave na Kosovu pod izgovorom navodno “ stabilizacije političke i bezbednosne situacije”, održan je prvi susret predstavnika Predsedništva AVNO Kosova i Dukađina sa predstavnicima Predsedništva AVNOJ-a i NOJ –a u Beogradu, gde se raspravljalo o statusu Kosova i Dukađina. Nakon razmatranja tog pitanja “postignut je traktat” da Kosovo i Dukađin ostanu u okviru DFJ i da se ujedno pripoje jednoj od proglašenih federalnih jedinica sa kojima se graniči; o tome treba da odluči narod..., ali je sugerisano da orijentacija bude ka Srbiji...”, koja je bila konstituisana i proglašena državom i jedinicom DFJ, sa teritorijom koja je definisana od strane VASNOS-a (11. oktobra 1944).

Taj čin u stvari predstavlja jedan dvostrani “traktat ” sui generis, povezan sa diktatom predstavnika DFJ.

2. U skladu sa “Traktatom” zaključenim između predstavnika Predsedništva AVNOJ-a i predstavnika AVNO Kosova i Dukađina počeo je formalno- tehnički postupak realizacije aneksije Kosova i Dukađina Federalnoj Srbiji i DFJ-u.

Od 7-9.04.1945 god. održana je vanredna sednica Antifašističkog veca narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS), gde su kao mgosti bili pozvani dva člana predsedništva AVNO Kosova i Dukađina. Oni su, ne postavljajući prethodno to pitanje pred Skupštinom i narodom Kosova, izjavili pred ASNOS, kao najviši zakonodavni organ federalne Srbije, da “izražavaju želju da Kosovo i Dukađin budu pripojeni federalnoj Srbiji.... Tu odluku će doneti Skupština, nakon što bude ukinuta Vojna uprava na Kosovu i Dukađin....”

Narodna skupština Kosova i Dukađina, koja je bila sastavljena nesrazmerno sa nacionalnom strukturom stanovništva, koje je bilo 75 odsto sačinjeno od Albanaca , u cilju sprovođenja “Traktata” koji je bio zaključen između predstavnika Predsedništva AVNOJ-a i Predsedništva AVNO Kosova i Dukađina i “Rezolucije” ASNOS-a, održala je sednicu u Prizrenu (8-10.07.1945) u okolnostima Vojne uprave i proglasila je “Rezoluciju o prisajedinjenju Kosova i Dukađina federalnoj Srbiji”, i na taj način je “ratifikovala volju naroda”?!

“Rezolucija o prisajedinjenju Kosova i Dukađina federalnoj Srbiji, koju je donela Skupština Kosova, poslata je Predsedništvu AVNOJ-a, koje je, nakon prihvatanja (23.07.1945) uputilo Trećem zasedanju AVNOJ-a za ratifikaciju; ratifikacija je obavljena na zasedanju održanom 7.08.1945.god.

Na osnovu odluka Trećeg zasedanja AVNOJ-a, koje je njegovom odlukom pretvoreno u Privremenu Skupštinu DFJ obavljeno je pravno sankcionisanje položaja Kosova i Dukađina na nivo Federacije: 1) Zakonom o Ustavotvornoj Skupštini (“Sl. list DFJ, br. 63/1945); 2) Zakonom o izboru poslanika za Ustavotvornu Skupštinu (“Sl. List DFJ” br. 66/1945); 3) Odlukom o konstataciji broja poslanika za Saveznu Skupštinu Ustavotvorne skupštine i o njihovoj raspodeli po federalnim jedinicama i autonomnim oblastima (“Sl.list DFJ” br. 68/1945). Ta zakonska akta i kandidatske liste Narodnog fronta jasno su ukazivala na to da DFJ sačinjavaju: Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Vojvodina i Kosovo i Dukađin.

Posle donošenja “Rezolucije o prikljucenju Kosova i Dukađina federalnoj Srbiji” od strane Skupštine Kosova i odluke AVNOJ-a o njenoj ratifikaciji, Predsedništvo Narodne skupštine Srbije, kao ovlašćeni organ za donošenje zakona između dva zasedanja Skupštine, proglasilo je: 1) Zakon o administrativnoj podeli Srbije (“Sl. glasnik Srbije” br. 28/1945) i 2) Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Kosovsko Metohijske oblasti (Sl. Glasnik Srbije”, br.28/1945).

Oba pomenuta zakona, koje je usvojilo Predsedništvo Narodne Skupštine Srbije u septembru 1945. godine imali su za cilj da pokažu da je autonomija Kosova i Dukađina emanacija i normativna kreacija, a ne subjekat stvoren tokom Drugog svetskog rata sa NOB-om njegovog naroda, kao što su stvorene i druge konstitutivne jedinice DFJ, a što je u suprotnosti sa realnim istorijskim činjenicama i tokovima.

3. Lišavanje naroda Kosova neotuđivog prava na suverenitet, koje je obavljeno u uslovima i okolnostima vojne uprave, sankcionisano je odredbama Ustava FNR Jugoslavije (31. januara 1946) i Ustava NR Srbije (17. januara 1947).

Ustvari Ustavom FNR Jugoslavije bilo je utvrđeno da se “prava i delokrug autonomije , autoinomnih pokrajina i autonomnih oblasti odredjuje se Ustavom Republike” (član 103), dok je Ustavom NR Srbije bilo utvrđeno da “Autonomna Kosovsko Metohijska oblast putem svojih organa vlasti i državne uprave vrsi autonomna prava koja su joj data u nadležnost ovim Ustavom” (član 106).

Te ustavne odredbe potvrđuju pravna rešenja izražena u septembarskim zakonima Predsedništva Narodne Skupštine Srbije, a kojima se Narodnoj Skupštini Kosova ukidaju neotuđiva prava, kao personifikacija suvereniteta naroda.

Pomenuti položaj Kosova uspostavljen je u vanrednim okolnostima sprovođenja odluka Konferencije u Jalti (8-12.02.1945.), koje su diktirale “Sporazum Tito – Šubašić”, na osnovu koga je uspostavljena Kraljevsko namesnistvoi formirana koaliciona vlada, odnosno obavljeno je preimenovanje poslanika Skupštine Kraljevine Jugoslavije iz 1938. god. u poslanike Privremene Skupštine Jugoslavije (10. avgusta 1945), koji nisu bili saradnici okupatora, ali su bili pobornici i izvršioci velikosrpske šovinističke, kolonijalističke i hegemonističke politike prema Albancima za vreme vladavine Kraljevine SHS/ Versajske Jugoslavije (1918 – 1941).

Položaj Kosova je takođe uspostavljen u okolnostima vojne uprave, kada je bio dominantan duh velikosrpskog hegemonizma u redovima KPJ i AVNOJ-a, koji su se angažovali za rasparčavanje Kosova i njegovu podelu između federalnih jedinica Srbije, Crne Gore i Makedonije, ili za pripajanje Kosova kao celine Crnoj Gori, Makedoniji ili Srbiji, i okoncano je “njegovom dobrovoljnom aneksijom” Federalnoj Srbiji u okviru DFJ. To je učinjeno u vreme kada je kolao projekat Vase Čubrilovića, koji je bio ministar DFJ, za genocid nad Albanskim narodom (5.11.1944).

Ustvari, potlačenje i novo porobljavanje Albanskog naroda obavljeno je na razne načine: ukidanjem albanskih nacionalnih simbola, upotrebljavanih od strane Narodno-oslobodilačke vojske Kosova tokom Drugog svetskog rata; mnogobrojnim ubitstvima i masakrima, koji su podsećali na osvajanja i na ranije instaliranu srpsko-crnogorsku vojnu vlast tokom imperijalističkih balkanskih ratova, kao i na uspostavljenu monarho-fašističku vlast Kraljevine SHS/ Jugoslavije nakon Prvog svetskog rata (masakar u Baru, gde je ubijeno oko 4.000 albanskih boraca, koji su bili poslati tamo da bi se priključili Četvrtoj Armiji NOV Jugoslavije, masovna ubitstva i streljanja oko 47.000 Albanaca bez suđenja; razaranje i paljenje kuća Albanaca bez ikakve odgovornosti itd), hapšenja, represalije i razni pritisci od strane organa bezbednosti (OZNA) nad Albanskim masama, naročito nad naprednom demokratskom inteligencijom ; pretvaranjem albanskog naroda u “nacionalnu manjinu”, samo da bi mu se osporavalo pravo na samoopredeljenje.

IV

1.Razvoj političkih procesa u FNRJ nakon Rezolucije Informbiroa (1948), karakteriše uvođenje “radničkog samoupravljanja”, odnosno “socijalističkog društvenog samoupravljanja”. To je dovelo do ustavnih reformi, koje su zaokružene “Ustavnim zakonom FNRJ iz 1953. godine i Ustavom SFR Jugoslavije iz 1963 god..

Ustavna reforma koja je trasirala put decentralizaciji i deetatizaciji na svim nivoima, nije uticala na promenu položaja autonomije Kosova, u smislu njenog obogaćivanja. Naprotiv, ona je dovela do slabljenja autonomije, njenog osiromašenja i gubljenja i onih malih formalnih vrednosti kao konstitutivnog elementa Federacije, koje je Kosovo imalo Ustavom FNR Jugoslavije iz 1946. godine.

Ustvari, tokom sprovođenja “socijalističkog društvenog samoupravljanja”, koje je trebalo da obuhvati sve institucije ustavnog sistema SFRJ, dakle i Autonomiju Kosova i ravnopravnost Albanskog naroda sa drugim narodima u FNRJ/RSFJ, zaživele su fantazme Kraljevine SHS/ Jugoslavije, koji su se izražavali: 1) “Džentlmenskim sporazumom” između Jugoslavije i Turske (1953) o sprovođenju “Ugovora” sklopljenog između Kraljevine Jugoslavije i Republike Turske (1938) za iseljavanje Albanaca proterivanjem sa svojih ognjišta; 2) policijskim praćenjem i otvaranjem od strane tajne policije (UDB-e) 100.000 dosijea za građane, ljude iz politike, poslanike Skupština, uključujući i poslanike Skupštine FNRJ/SFRJ iz redova albanskog naroda; 3) zloglasnom akcijom skupljanja oružja (1955 – 1956), kojom prilikom je terorisano, premlaćeno ili torturisano od strane organa državne bezbednosti (UDB-e) i javne bezbednosti (milicije) više od 30.000 građana albanske nacionalnosti, od kojih je oko 100 lica umrlo tokom ili posle premlaćivanja, dok su mnogi drugi ostali sa večitim traumama ili stalni invalidi; 4) insceniranjem mnogobrojnih političko-sudskih procesa, uključujući i “Prizrenski proces”, koji su imali za cilj psihičko i fizičko uništavanje, pa čak i likvidiranje najodanijih boraca NOB-a, naročito onih koji su učestvovali na Konferenciji u Bunjaju (31.12 . 1943 – 1 i 2. 01. 1944) i koji su sastavili i usvojili Rezoluciju o samoopredeljenju naroda Kosova; 5) zatvaranjem naučnih, kulturnih i obrazovnih institucija (Albanološkog instituta, Ansambla narodnih pesama i igara “Šota”, Albanske gimnazije u Đakovici), itd.

Sva ta mizerna, ponižavajuća i degradirajuća ponašanja organa “socijalističke samoupravne” vlasti prema albanskom narodu učinila su da se u periodu 1953 – 1968. god. u Tursku iseli 230.716 građana FNRJ/SFRJ.

V

1.Politički događaji iz 70-tih godina u bivšoj SFRJ i u svetu , koji su se odvijali u atmosferi borbe protiv staljinističkog dogmatizma i velikosrpskog unitarizma oličenog u rankovićizmu, s jedne strane, i borba protiv kolonijalizma i za ravnopravnost naroda i ljudi, oličena u pokretu nesvrstanosti, sa druge strane, uticali su na to da napredne snage naroda Jugoslavije osude “deformacije organa državne bezbednosti prema albanskm narodu” i da se otvori put ustavnim reformama, koje su izvršene, najpre Amandmanima iz 1967 – 1971 na Ustav SFRJ iz 1963. god., a zatim i donošenjem Ustava SFRJ 1974. godine.

Međutim, ustavna reforma (1967 – 1974) nije uklonila diskriminatorske zakone donete nakon uvođenja Vojne uprave (8.02.1945), kojima je albanski narod degradiran u “nacionalnu manjinu”, Kosovo je sa de facto države pretvoreno u de jure autonomiju u okviru federalne Srbije/Jugoslavije i onemogućeno je da se o “budućnosti Kosova odlučuje plebiscitom”...

Ustvari, ustavnom reformom (1967 – 1974) počelo je obnavljanje nekih neotuđivih prava naroda Kosova. One su izražene u formuli Ustava SAPK, na ovaj način: “Radni ljudi i građani , narodi i narodnosti Kosova, ostvaruju svoja suverena prava u SAP Kosovu, a kada je to u zajedničkom interesu radnih ljudi i naroda i narodnosti Republike kao celine, Ustavom SR Srbije, istovremeno i u Republici, i u SFR Jugoslaviji, kada je to u zajedničkom interesu, utvrđenim Ustavom SFR Jugoslavije”. Otuda je Ustav SAP Kosova utvrdio da “Skupština Kosova kao organ drustvenog samoupravljanja i organ i kao najviši organ vlasti odlučuje na neposredan i ekskluzivan način o promenama Ustavau SAP Kosova, daje saglasnost na promene Ustava SFR Jugoslavije i Ustava SR Srbije”.

Istini za volju znanja stečena iz kataloga Ustavnih amandmana 1967 – 1971 u Ustavu SFRJ (1963), iz Osnovnih načela Ustava SFRJ (1974), koja su “osnova i pravac za tumačenje ustava i zakona, kao i za delovanje svih i svakoga”, i iz sadržaja odredbi normativnog dela u kojem se definišu SFRJ, republike i autonomije, njihovi neposredni odnosi i odnosi u Fedeeraciji, saznajemo da je autonomno Kosovo zauzelo mesto u celom prostoru Ustava bivše SFRJ, i kao konstitutivna jedinica bila je izjednačena sa ostalim federalnim jedinicama: u ostvarivanju svojih suverenih prava u SFRJ, predviđenih Ustavom.

Ustvari, Osnovna načela i normativni deo Ustava bivše SFRJ uopšte, i osnovna načela i odredbe ustava republika i autonomija posebno, potvrdili su da su radni ljudi i građani kao i nacionalne zajednice (narodi i narodnosti) ravnopravni i: a) ostvaruju svoja suverena prava u socijalističkim republikama i socijalističkim autonomnim pokrajinama; b) ostvaruju svoja suverena prava u SFR Jugoslaviji, kada je to u zajedničkom interesu, kako je predviđeno Ustavom SFRJ; c) odlučuju u Federaciji na osnovu načela sporazumevanja republika i autonomnih pokrajina; d) odlučuju u Federaciji na osnovu načela solidarnosti i uzajamnosti; e) odlučuju u Federaciji na osnovu načela učestvovanja i ravnopravne odgovornosti republika i autonomnih pokrajina u organima Federacije; f) odlučuju u Federaciji na osnovu načela odgovornosti republika i autonomnih pokrajina za sopstveni razvoj i za razvoj SFR Jugoslavije kao celine; i g) ostvaruju zajedničke interese u saradnji i u neposrednom dogovoru republika i autonomnih pokrajina.. Na taj način je izraženo da je i Kosovo bilo subjekat i partner u jugoslovenskom federalizmu, koji je bio samoupravni društveni federalizam, federalizam republika i autonomnih pokrajina, odnosno njihovih organa, institucija i organizacija , kooperativni federalizam, “višedimenzionalni i “polivalentni” i konsenzualni federalizam, sa pravom veta.

2. I iz dela Osnovnih načela kao i iz normativnog dela Ustava SR Srbije (1974) saznajemo: 1) SAP Kosovo (i SAP Vojvodina) su imale neotuđiva suverena prava u uređivanju društvenih, ekonomskih i političkih odnosa na svojoj teritoriji, koja nije mogla biti izmenjena bez saglasnosti njihovih Skupština; 2) SR Srbija je uređivala društvene,ekonomske i političke odnose na svojoj teritoriji na suveren način, dok je 3) realizacija suverenih prava radnih ljudi i građana, naroda i narodnosti SAP Kosova (i SAP Vojvodine), za koja je ocenjeno da su od zajedničkog interesa , određena su saglasnošću Skupština SR Srbije i SAP Kosova (kao i SAP Vojvodine) Ustavom SR Srbije, a ako nije postignuta saglasnost svako od njih je imao pravo veta; 4) zajednički interesi SR Srbije i SAP Kosova ( i SAP Vojvodine) bili su predviđeni odredbama Ustava SR Srbije, na osnovu saglasnosti koju su dale njihove Skupštine, i bili su uređeni jedinstvenim zakonima; 5) sprovođenje zakonskih odredbi kojima su uređeni zajednički interesi radnih ljudi i građana, naroda i narodnosti, obavljeno je od strane organa Kosova i Srbije (i Vojvodine) u skladu sa načelom ostvarivanja suverenih prava radnih ljudi i građana i zajednica na njihovim teritorijama; 6) komuniciranje između organa Srbije i Kosova (i Vojvodine) u vezi sa sprovođenjem zakona obavljeno je na osnovu načela saradnje, informisanja i međusobnog dogovaranja.

Izjednačavanje SAP Kosova (i Vojvodine) sa republikama SFRJ, dakle i sa SR Srbijom, bio je rezultat društvenog samoupravljanja i načela konsenzusa SR i SAP u vezi sa zajedničkim interesima u SFRJ, odnosno u SR Srbiji, utvrđenih Ustavima. Ustvari, Ustav SFRJ je usvojen saglasnošću Skupština Bosne i Hercegovine, Makedonije, Slovenije, Srbije, Kosova, Vojvodine, Hrvatske i Crne Gore, dok je deo odredbi Ustava SR Srbije kojima su bili uređeni zajednički interesi Kosova i Srbije (i Vojvodine) uz saglasnost njihovih skupština.

3. Velikosrpska komunistička oligarhija, podržana od snaga kojima je kult bila hegemonistička država, u saradnji sa ostacima kolaboracionista fašističkog okupatora, koji su pretrpeli poraz od antifašista u Drugom svetskom ratu, nije se nikada složila položajem Kosova utvrđenim Ustavom SFRJ (1974), Ustavom SAPK (1974) i odredbama Ustava SR Srbije (1974), kojima su bili utvrđeni zajednički interesi.. Zbog toga je ona sastavila “Plavu knjigu” (1977) i tražila je da “Srbija podeljena u tri dela, bude cela”, i da se na taj način radnim ljudima i građanima , nacionalnim zajednicama (narodima i narodnostima) Kosova onemogući ostvarivanje neotuđivih samoupravnih i suverenih prava na Kosovu, na nivou Srbije i u SFRJ.

Napredne snage naroda Kosova, suočavajući se sa unitarističkim, hegemonističkim i imperijalističkim pojavama velikosrpskih kolonijalističkih krugova, sa jedne strane i nezadovoljne zbog toga što nisu poništena diskriminatorska akta usvojena nakon uvođenja vojne uprave na Kosovu (8.02.1945) i parcijalnom restitucijom položaja Kosova u Ustavu SFRJ (1974), sa druge strane, postavile su zahtev ( 1981)da restitucija suverenosti građana - naroda Kosova bude potpuna; da Kosovo dobije status Republike u SFRJ, upravo onako kako ga je imala tokom NOB-a u Drugom svetskom ratu. Međutim, umesto da legitimni zahtevi naroda za otklanjanje nepravdi i neravnopravnosti učinjenih 1945. godine, za restituiranje prava na samoopredeljenje budu uzeti u obzir i da budu ostvareni na demokratski način i u skladu sa načelima Povelje Ujedinjenih nacija i drugih konvencija donetih na osnovu nje, oni su nepravedno nazvani „pokušajem kontrarevolucije“ i dočekani tenkovima i policijskim i vojnim terorom specijalnih snaga režima SFRJ/SR Srbije, upravo onako kako je postupano i 1945. godine. Inače, nakon uvođenja vanrednih mera (policijskih i vojnih) od strane Predsedništva SFRJ, gde su dominirali velikosrpski hegemonisti, i od strane Predsedništva SR Srbije, koja je ostvarivala „Memorandum“ ANU Srbije, događaju se: 1) više od 50 ubitstva i stotine ranjavanja lica albanske nacionalnosti; 2) tretiranje oko 700.000 Albanaca, pripadnika oba pola i svih starosnih doba,od strane policije i sudova; 3) nova kolonizacija Srbima i Crnogorcima, na osnovu „Jugoslovenskog programa o Kosovu“; 4) “idejno-politička diferencijacija” i masovno isterivanje albanskih radnika sa posla, kao nepodobni; 5) isključivanje učenika i studenata iz škola i fakulteta, studentskih domova itd.

U okolnostima proganjanja, terora, represalija, tortura i ponižavajućih postupaka prema albanskom narodu, preduzete su inicijative Predsedništva SFRJ i Predsedništva SR Srbije za promene u Ustavu SFRJ i Ustava SR Srbije, koje su diktirale obavezu da i Predsedništvo SAP Kosova inicira izmenu Ustava SAP Kosova.

Analiza dokumentacije Ustavne komisije Skupštine SAP Kosova i zapisnika sa sastanaka organizacija SSRN Kosova i SS Kosova, održanih u toku javne diskusije o ustavnim promenama, pokazuje da su učinjene teške povrede u delu odredbi Ustava SR Srbije, kojima je regulisano ostvarivanje suverenih prava ljudi i građana, nacionalnih zajednica na Kosovu i na nivou SR Srbije.

Konstatacija je Ustavne komisije Skupštine SAP Kosova da “novi predlozi prevazilaze obim i okvir Nacrta amandmana na Ustav SR Srbije, a podrazumeva se i odluke Skupštine SR Srbije da se počne sa izmenom Ustava SR Srbije....” Činjenica je da je je usvajanje Amandmana na Ustav SR Srbije od strane Skupštine Kosova (23.03.1989), odnosno davanje saglasnosti za njihovo usvajanje, obavljeno u vreme trajanja vanrednog stanja, pod pritiskom i pretnjom tajne policijske službe (UDB-e) prema delegatima Skupštine, pre i za vreme održavanja sednice. Nije postojala relevantna ustavno-pravna saglasnost u vezi sa Amandmanima na Ustav SR Srbije, zbog toga što nije postojao potrebni dvotrećinski cenzus glasova delegata Skupštine „ZA“, kako je predviđeno Ustavom SAP Kosova. Zbog toga narod Kosova nije prihvatio Amandmane na Ustav SR Srbije, jer su oni izražavali interes velikosrpske komunističke i unitarističke oligarhije i njenih satelita, a ne ostvarivanje suverenih prava ljudi i građana, nacionalnih zajednica Kosova, Srbije i Vojvodine, kao zajedničkih interesa na nivou SR Srbije.

Samovoljno usvajanje Ustavnih amandmana na Ustav SR Srbije od strane Skupštine SR Srbije predstavljalo je ustvari nepoštovanje i negiranje volje naroda Kosova, kao političkog i ustavnog subjekta, kao konstitutivnog subjekta SFRJ i ustavnog cinioca SR Srbije.

Sasvim je sigurno da su kolonijalistički, etatistički, unitaristički i centralistički apetiti velikosrpske oligarhije, koji su našli mesta u Amandmanima na Ustav SR Srbije, proglašenih od strane Skupštine Srbije na samovoljan način (28.03.1989), učinili da Ustavu SAP Kosova ostanu samo korice i da Autonomija Kosova postane „kao hemijska olovka bez uloska“.

Radikalno, protivustavno razgolićenje Autonomije Kosova, koje je dovelo do ponovnog porobljavanja albanskog naroda od strane rasističkog režima Srbije, izazvalo je njegov miran revolt protiv tiranije i potlačenosti (1988 – 1989). Međutim, miran revolt za odbranu ustavnosti i zakonitosti praćen je: 1) vanrednim merama ; 2) ubitstvom 100 i ranjavanjem 400 osoba albanske nacionalnosti dum-dum mecima; 3) trovanjem oko 10.000 albanske dece u školama od strane tajnih službi; 4) segregacijom i aparthejdom u svim porama života i rada; 5) pretresima i materijalnim štetama učinjenim albanskim porodicama pod izgovorom traženja oružja; 6) uvođenjem prinudnih administrativnih mera u stotine privrednih organizacija, zdravstvenih, kulturnih i obrazovnih institucija; 7) pljačkom privatne i društvene imovine; 8) zlostavljanjima, represalijama, itd.

5.U tom skupu događanja, kada je javno svima postalo jasno da je Kosovo okupirano i pretvoreno u klasičnu koloniju srpskog režima, počeo je mirni aktivni otpor naroda sa ciljem da sam odlučuje o svojoj sudbini, u skladu sa standardima predviđenim Poveljom UN-a, konvencijama donetim na osnovu nje, dokumentima OEBS-a i aktima SE i EZ.

Ustvari narod Kosova, kao i svi drugi narodi zemalja bivše SFRJ počeo je da stvara svoj sopstveni ustavni sistem na samostalan način, a koji je faktički izražavao restitutio in integrum sui generis prirodnog ljudskog i etničkog prava na samoopredeljenje, kako bi živeo suvereno i nezavisno od Srbije, upravo onako kako je bilo u toku NOB-a u Drugom svetskom ratu, do uvođenja Vojne uprave (8.02.1945). O tome govore usvojena ustavna akta, proglašena od strane Skupštine Kosova, kao legitimnog organa naroda, kao što su: 1) Ustavna deklaracija o Kosovu, kao nezavisnoj jedinici u Jugoslovenskoj Federaciji - Konfederaciji (2.07.1990); 2) Ustav Republike Kosovo (7.09.1990); 3) Rezolucija o Republici Kosovo, kao nezavisnoj i suverenoj državi, sa pravom konstitutivnog učestvovanja u Savez država suverenih Republika (u Jugoslaviji) na osnovama slobode i potpune ravnopravnosti (7.09.1990); 4) Referendum održan 26 – 30 septembra 1992. godine, kojim se narod izjasnio za suverenitet i nezavisnost Kosova, i 5) izbor prve Skupštine Kosova na osnovu principa partijskog pluralizma i izbor predsednika Republike Kosovo neposrednim glasanjem građana (24.05.1992).

Sva pomenuta akta predstavljaju legalan način za ostvarivanje prirodnih, ljudskih, etničkih i istorijskih prava naroda Kosova uopšte, a albanskog naroda, koji je po broju stanovnika bio treći u bivšoj SFRJ, i koji je činio 90% stanovništva na Kosovu, posebno.

Međutim, i pored toga što nezavisnost Republike Kosovo nije ugrožavala ničija prava, ono je postalo žrtva imperijalističkog režima Srbije i okupirano je od strane njene vojske i policije.

Okupacija Kosova od strane policije i vojske fašističkog režima Srbije dobilo je “legitimnu i legalnu” formu Ustavom Republike Srbije, donetim od strane Skupštine Srbije (28.09.1990), Ustavom SR Jugoslavije, donetim od strane nepostojećeg Saveznog veća Skupštine nepostojeće SFRJ (28.04.1992) i diskriminatorskim zakonima donetim na osnovu Ustavnih amandmana iz 1989. godine, a zatim na osnovu „novih“ ustavnih akta.

Činjenica je da su kolonijalistički režim SRJ (Srbija i Crna Gora) u celini, a posebno režim Republike Srbije, vršili teror i tiraniju fašističkog tipa nad albanskim narodom na Kosovu. Zbog toga nije slučajno što je Generalna Skupština UN donela nekoliko Rezolucija, kojima je osuđivala “Razne diskriminatorske mere preduzete aktivnostima SR Jugoslavie (Srbije i Crne Gore), u administrativnoj i pravnoj oblasti, dela nasilja i bespravna hapšenja etničkih Albanaca Kosova, kao i neprestano pogoršanje stanja ljudskih prava na Kosovu.

Ustvari istaknute albanske patriote, okupljeni u narodne brigade OVK-a, nastavljajući tradicije svojih predaka u borbi za slobodu i nacionalnu ravnopravnost, za demokratiju i ravnopravnost naroda, vodili su pravednu borbu za odbranu ljudskog dostojanstva građana i porodične časti, kao i za odbranu svojih vekovnih ognjišta. Oni su dali težak udarac razjarenom srpskom okupatoru i njegovim saradnicima na celoj teritoriji Kosova.

Notorna je činjenica da je u pomenutom periodu varvarski srpski režim skinuo maske i odbacio sve ljudske norme, preduzimajući razaračke akcije za uništavanje svega što je albansko, unapred planiranim akcijama kao što su “Potkovica”, “Osveta”, “Leopard” itd.. Kao posledica ostvarivanja planova za uništenje albanskog naroda na Kosovu, od strane fašističkog srpskog režima, samo u periodu od 1998. do juna 1999. godine evidentirano je: 1) 11.360 ubijenih i masakriranih lica (novorođenčadi, dece, žena i staraca, hendikepiranih i bolesnih ljudi itd); 2) 4050 nestalih osoba; 3) 2765 ranjenih; 4) 550 masovnih grobnica; 5) 2000 Albanaca uzetih kao taoca i poslatih po kazamatima Srbije; 6) 212.347 potpuno ili delimično razrušenih stambenih objekata, pomoćnih prostorija, škola, bolnica i drugih zdravstvenih objekata, kulturno-istorijskih i religioznih objekata; 7) preko 200.000 kuća, stanova, poslovnih prostorija, prodavnica, zanatskih radnji itd, opljačkanih od strane srpske policije, vojske i militarnih i paramilitarnih srpskih formacija; 8) hiljade albanskih devojaka i žena, silovanih i masakriranih od strane srpskih snaga; 9) oko milion Albanaca isteranih iz svojih domova i proteranih van Kosova, koji su usput opljačkani, oduzet im je novac, ukras, automobili i druge lične stvari; 10) stotine slučajeva smrti zbog progona od strane srpskih vojnih, policijskih i paravojnih snaga, među kojima je bilo i žena u trudnoći, porodilja, novorođenčadi, bolesnih, starih i iznemoglih, kojima nije mogla biti doturena hrana niti pružena lekarska pomoć, itd.

Tako je, dakle, fašistički režim SRJ (Serbije i Crne Gore) pretvorio Kosovo u pravi pakao, gde su Albanci tretirani kao robovi, uništavani su nemilosrdno, u cilju istrebljenja kao etničke nacionalne grupe. Ubitstva, teška ranjavanja, teška fizička i psihička oštećenja, dovođenje stanovništva u teške uslove života u cilju fizičkog uništenja, prisilno proterivanje sa svojih domova više od milion ljudi itd, predstavljali su tipičan genocidalni zločin sankcionisan Konvencijom UN-a „O sprečavanju i osudi genocidalnih zločina“ pa čak i krivično delo protiv čovečanstva i međunarodnog prava, predviđeno Krivičnim zakonom Jugoslavije.

Zahvaljujući osvešćivanju nekolicine vlada demokratskih zemalja sveta, a u prvom redu SAD-a, Engleske, zatim i Nemačke i Francuske, kao i svih članica NATO-a, koje je senzibilizirala pravedna borba albanskog naroda, oličena u OVK-u, protiv recidivističkog delovanja srpskog imperijalističkog i kolonijalističkog režima na Kosovu. Međunarodna zajednica je preduzela smele mere i energičnom i odlučnom akcijom postavila je Kosovo pod nadzor UN-a, pošto je Vlada SRJ/ RS odbila da potpiše „Sporazum“ u Rambujeu i kršila Rezolucije SB UN-a.. Inače, demokratske vlade SAD-a, Kanade i zapadne Evrope, nadahnute tradicionalno visokim idealima slobode, ravnopravnosti i bratstva ljudi i naroda, pokrenule su potencijale NATO-a kako bi slomile velikosrpsku fašističku aždaju na kraju XX veka i uvele su privremenu administraciju UN-a na Kosovu, sa zadatkom da se uspostavi mir, bezbednost i dobrobit za sve njegove ljude i građane bez obzira na nacionalnu, rasnu, polnu, jezičku i versku pripadnost ili na stepen obrazovanja i društveni položaj.

Na taj način, Rezolucijom br. 1244/1999, od 10. juna 1999. godine uspostavljeni su UNMIK i KFOR i tako je okončano fizičko istrebljenje albanskog naroda i državni teror režima SRJ/RS na Kosovu.

Posle izvršenog genocida nad albanskim narodom od strane režima Kraljevine SHS/Jugoslavije, DFJ/FNRJ/SFRJ/SRJ (1918 – 1999), protiv koga se borio albanski narod, oličen u OVK, intervenisao je NATO i uspostavljeni su UNMIK i KFOR na Kosovu. Sada, pošto su počeli pregovori o konačnom statusu Kosova, postavljaju se neka pitanja:

-Koji put treba da sledi narod Kosova u budućnosti?

-Da li narod Kosova treba da ostane u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore?

U vezi sa prvim pitanjem odgovor ćemo naći u porukama mislilaca Albanskog nacionalnog preporoda, sadržanog u delu pesnika Naima Frašerija pod naslovom „Istinska želja Albanaca“, gde se između ostalog kaže:

“Mi sa Slovenima, sa Grcima, sa svim našim susedima,

Želimo da živimo uvek u slozi, kao braća,

Samo ako se uvek poštuje pravo svakoga,

Jer tiranina čeka smrt; znači ne treba da ratujemo kao neprijatelji jedni prema drugima već treba da budemo istinski prijatelji.

Dosta je bilo patnji, dosta je i te crne tiranije,

Nek danas dišemo slobodno i uživajmo slobodu!

Dole, dakle, neredi, svađe, živelo i bilo bratstvo!”

Sigurno je da bi ostvarivanje te poruke u praksi bilo ujedno i ostvarivanje odredbi Povelje Ujedinjenih nacija i drugih akata donetih na osnovu nje, kojima se uređuju načela miroljubive koegzistencije, pravo na samoopredeljenje, sloboda i prava čoveka, dekolonizacija, obezbeđivanje međunarodnog mira, itd.

Što se tiče drugog pitanja – da li narod Kosova treba da ostane pod vladavinom Državne zajednice Srbije i Crne Gore ( a za koju je neizvesno da li će opstati), odgovor je negativan, jer režimi Kraljevine SHS/Jugoslavije, DFJ/FNRJ/SFRJ/SRJ nisu negovali ravnopravnost između ljudi i naroda u skladu sa normama iz svetih knjiga i modernih zakona, već su sprovodili kolonijalizam, apartheid i istrebljenje albanskog naroda. To dokazuju i već pomenuti zločini koje su počinili srpsko-jugoslovenski režimi tokom celog XX veka, uvek kada im se pružala prilika.

Zbog toga narod Kosova ima prirodno, ljudsko, etničko i istorijsko pravo, kao indigeni autohtoni narod da se oslobodi ropstva, tiranije i vekovne potlačenosti, i da sam odlučuje o svojoj sudbini, kao i svi drugi narodi na svetu – članovi UN-a..

Sloboda i nezavisnost naroda Kosova znači sprovođenje osnovnih načela demokratije, utvrđenih poveljom UN-a. To podrazumeva i sprovođenje instrumenata UN-a, SE i EZ, koji su proglašeni primenjivim neposredno na Kosovu, a kojima se određuje: “Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje.... Sve države, uključujući i one koje su odgovorne za administriranje nad nesamoupravnim teritorijama i teritorijama pod nadzor (a Kosovo je neposredno pod UNMIK – FF) podržaće ostvarivanje prava naroda na samoopredeljenje, u skladu sa odredbama Povelje“.

Svaka druga alternativa biće povreda fundamentalnih načela Povelje UN-a i drugih međunarodnih instrumenata i predstavljaće pretnju miru i međunarodnoj bezbednosti. Eventualno kršenje prava naroda na samoopredeljenje od strane međunarodne zajednice značilo bi kompromitovanje UN-a i diskreditaciju NATO-a pred svetom, jer su oni godinama uložili napore za obezbeđivanje pravde i pravednosti na celoj zemaljskoj kugli. Zbog toga, poštovanje slobodne volje naroda Kosova za državnu nezavisnost, kao što je poštovana volja 144 zemalja sveta, od osnivanja OUN-a, kada je bilo samo 50 članica, predstavljaće ponos i dostojanstvo za vlade demokratskih zemalja.


Reakcije | Broj reakcija: 21
FORUM

Govor Don Šan Zefija, Biskupskog Kancelara, Katolička crkva

Međuverska konferencija o mirnoj koegzistenciji i dijalogu
Pećka Patrijaršija
Peć 2 –3. maja 2006. godine.



OSTALI ČLANCI
Pročitajte ostale tekstove

REAKCIJE
© 1998-2005 CDRSEE, KosovaLive i Medijski Centar Beta
Odgovornost za sadržinu tekstova objavljenih na sajtu www.kosovakosovo.com u potpunosti preuzimaju Centar za demokratiju i pomirenje, agencija KosovaLive i Medijski Centar Beta. Tekstovi ni na koji način ne odražavaju mišljenja donatora koji su pomogli Albansko-srpski forum za razmenu informacija.