[ English ] [ Shqip ] [ Srpski ]
 
 






FORUM
Zasto je jos Kosovo na raskrsnici definisanja političkog statusa?
Piše: Fadilj Maljoku, izvršni direktor IDERK-a (Instituta za demokratiku i etnike relacije na Kosovu) i profesor Globalizma i Civilzacija u Odeljenju za Sociologiju) www.fadilmaloku.zor.org

Fadilj Maljoku
1. Na jednoj Konferenciji, simuliranoj prošle godine od strane IDERK-a, o buducem neminovnom dijalogu između Prištine i Beograda, koja je u javnosti ocenjena kao “generalna proba” za razgovore koji su otpočeli kasnije u Beču, shvatio sam sa kakvom su opredeljenjem prišli srpski stručnjaci pitanju decentralizacije na Kosovu. Modeli i alternative koji su ponuđeni na toj Konferenciji vode nas na ozbiljno razmišljanje da se Vlada u Beogradu izuzetno dobro pripremila ne samo za integraciju kosovskih Srba, već i za otvaranje malih vrata, kroz koja bi u narednim fazama razvoja i regionalnih integracija, njih mogli pripojiti državi Srbiji! Ustvari, tom prilikom nije propušteno da se kaže da Albanci na Kosovu cenu za “uslovnu nezavisnost”, koju međunarodna zajednica zagovara još uvek na diplomatskom nivou, treba nesumnjivo da plate cenom etničke decentralizacije, ili rečeno eufemizmom, jednom vrstom srpske autonomije, takođe “uslovnom”, unutar postoječih teritorijalnih kontura! Naspram “uslovne nezavisnosti”, u razgovorima koji su u toku u Beču, “etnička decentralizacija" će, po svemu sudeći, biti ako ne “najvrući krompir”, ono sigurno najteži izazov, nametnut delegaciji Kosova, u trenutku kada bude ocenjeno da je vreme da se to lansira. Kada se to povezuje sa zahtevom parlamentarne grupe da se Skupština izvesti o toku poslednjeg “dijaloga” koji je pre desetak dana vođen u Beču, onda je razumljivo da je taj “vrući krompir” već počeo da se ugura u ruke kosovske delegacije. Suština je u tome da mi kao građani i kao šira javnost još uvek ne znamo nijedan detalj o početku eventualnih uslovljavanja koja je g. Roan postavio ili će postaviti našoj delegaciji. U izveštaju delegacije o razgovorima u Beču nisu izneti svi detalji o početku gutanja tog “krompira”! Neki poslanici, budući da nisu dovoljno obavešteni o značaju procesa uključivanja te teme u dnevni red razgovora sa Beogradom, kao da su strahovali da na poslednjoj sednici Skupštine idu do kraja i da osude eventualne “propuste” delegacije Kosova, ili možda čekaju naredne, još teže etape, kada kosovska delegacija bez sumnje treba da položi više računa parlamentu i njegovoj odgovarajućoj komisiji.

2. Ali, šta ustvari treba da čini naša delegacija? Koje bi postojeće modele izgradnje funkcionalnih odnosa trebala da konsultuje pre nego što definitivno prihvati taj izazov sa “vrućim krompirom” (autonomiju za Srbe) i “meku šargarepu” (nezavisnost za Albance)?

Istina je, takođe, da nijedna dosadašnja Vlada Kosova u prethodnih pet godina nije učinila nikakvu ozbiljnu ponudu za integraciju manjina, naročito u kulturnom, jezičkom, a naročito u političkom pogledu, kako bi se izbeglo uslovljavanje “vrućim krompirom” decentralizacije srpske zajednice. Naše je mišljenje da vlada i njene ekspertske grupe, izabrane veoma apsurdnim ključem partijske pripadnosti (!), treba da izrade strategiju za integraciju srpske zajednice u nekoliko oblasti. U tom pravcu smatram da bi neke od paradigmi recimo Ohridskog sporazuma mogle da posluže kao pridružni šampion koji bi na neki način betonirao njihovu neospornu integracijsku težnju. Model Ohridskog sporazuma, po mom socioloskom mislenju, ima neke identifikacijske specifičnosti koje bi, bez sumnje, mogle telegrafski da se konsultuju, ali moraju i da se praktikuju!

Najpre, ono sto je najvaznije u ovom trenutku jeste to da on u potpunosti bezuslovno isključuje svaku silu kao sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva, što u našim okolnostima, najkraće rečeno eliminiše predispozicije stvaranja hipotetičke klime i situacije u kojoj lokalni Srbi gromoglasno iznose zahtev za teritorijalnom autonomijom na Kosovu.

Drugo, argumenat pozitivne etničke diskriminacije, koji je favorizovan već nekoliko godina Ustavnim okvirom, mogao bi se usmeriti ka prirodnijoj zastupljenosti i u koherenciji sa budućim političkim i demokratskim kretanjima, sto dalekovidi već znaju da bi kosovsko društvo takvom logikom dobilo mnogo u smislu izgradnje demokratskog i tolerantnog drustva.

Najpre, otklonile bi se etničke tenzije, neutralisala bi se politička nezadovoljstva, jačale bi bezbednost i regionalna stabilnost, a potom bi se stimulisale integracijske težnje i pripremale predispozicije za izgradnju multietničkih kapaciteta, sto je jedan od osnovnih stubova za buduce Evropske integracije.

Drugo, svugde se putem zakona i standarda (koje danas Evropa ima u izobilju) za manjinske grupacije kupuje simpatija, ali i politička i ekonomska lojalnost, koje za Kosovo u ovim trenucima znače ekzistencijalno pitanje. To se može primetiti vrlo jasno i veoma ubedljivo od svakodnevnih refrena stranih diplomata, koji težnju Albanaca za nezavisnim građanskim društvom smatraju još uvek nepripremljenom i neodgovarajućom za manjinske grupe, koje su u njihovim zemljama normalni građani sa svim građanskim pravima. Posmatrano takvom dioptrijom, projekat ili ideja unutrašnje integracije etnonacionalnih grupacija prema Ohridskom modelu, ne bi bio izvan vremenski i nepromenjiv u korpusu kvaliteta ili takozvanih kulturnih kriterijuma, verovanja, vrednosti, normi, simbola, jezika, odevanja itd, zbog toga što on ustvari na neki način potiče iz akcize i reakcije raznih etnonacionalnih grupa, koje nisu nikada stale u razvoju i emancipaciji u odnosu sa samim sodom i drugim identitetima u okolini.

Treće, prednost Ohridskog sporazuma u slučaju Kosova je u tome što bi se poništila ili eliminisala dosadašnja praksa imenovanja i razrešenja članova opštinskih skupština i nezavisno od protokola institucije ili izbornog mehanizma, koji je prouzrokovao mnogo problema i sukob interesa čak i unutar same srpske zajednice, zbog toga što je nju isuviše fragmentarisao tako da je administracija UNMIK-a, da bi okončala izborni proces jezikom uspeha, morala da imenuje nekompetente i neautoritativne ljude, koji su naneli štetu demokratizaciji i definisanju statusa Kosova.

Četvrto, argument hijerijarkijske zavisnosti od centralne vlasti, koja ponudu za enklavizaciju, kantonizaciju i etničku decentralizaciju (aludira se na distancu/čitaj potpunu nezavisnost?!/ centralnog kruga u odnosu na periferni, koji je lansiran od strane srpskih eksperata) učinio bi nediskutabilnim i samom činjenicom da bi centralna administracija, a ne periferna bila alfa i omega daljih demokratskih kretanja na Kosovu.

Peto, suverenitet (koji će u narednom periodu Evropskih integracija biti značajno lišen dosadašnjih nadležnosti) i teritorijalna kompaktnost, zajedno sa etničkom celovitošću mogle bi biti konzervirane za još duže vreme. Znači sukcesivno bi se mogle odstraniti teritorijalna rešenja države u korist etničkih interesa, što bi onemogućilo projekat podele ili rušenja jedinstvenog pravnog poretka na Kosovu.

Šesto, primena formule građanske države, vladavine zakona i demokratskog poretka mogla bi približiti Kosovo još više regionalnim integracijama i integraciji u EU.

Sedmo, pravo na školovanje, kao jedno od elementarnih prava čoveka tim se modelom još više ojača stavovima iz evropskih standarda, gde se svima, bez obzira ne veroispovest, pol, rasu ili etničku pripadnost garantuje pravo na školovanje.

Osmo, formula pozitivne diskriminacije koja se prejudicira u Ohridskom dokumentu, po našem mišljenju predstavlja veoma primamljivu zamku za otvaranje između nacionalnih zajednica. Kosovari veoma dobro znaju da je i u ranijem režimu, kada su na Kosovu studirali studenti iz cele Srbije, malo ko od njih želeo da ostane na Kosovu. Razlozi su različite prirode: najpre ekonomski, zatim psihološki, pa zatim prilagođavajući, gde svi oni ne mogu u bilo kom budućem periodu da ugrožavaju ni substancu ni nacionalnu egzistenciju Albanaca na Kosovu.

Deveto, analogija koja se može izvesti sa tim dokumentom odnosi se na apel upućen međunarodnoj zajednici (ovde svakako podrazumevam makroekonomske investicije transnacionalnih kompanija, koje imaju svoje opravdane rezerve oko nesigurnosti za kapital i ljudske resurse) da što je moguće brže sazovu Konferenciju donatora za makrofinansijsku pomoć, koja bi nakon nastavljanja procesa privatizacije (jer će prilično veliki kontigent ljudi ostati bez posla), bila dobra ne samo socijalna već i politička infuzija za stanovništvo zemlje usred Evrope, gde 30% njegovog stanovništva ima ozbiljne probleme sa fizičkim preživljavanjem. Posmatrano takvom dioptrijom smatram da je prirodno da se Ohridskom sporazumu mogu amputirati i specifičnosti koje ima samo Kosovo. Sa druge strane na posleratnom Kosovu, uzroke neintegrisanja Srba i sporog izgrađivanja multietničkog društva (Projekat UNMIK-a) treba tražiti u tri ravni, koje nisu predmet ove analize, ali koje samo prolazno možemo identifikovati na nivou pravilnika ili dekreta, koji nisu imali snagu zakona kako bi podstakli integralni duh u praksi, na nivo nedostatka projekata, ideja i ukratko detaljne strategije, ne tako izraženog interesovanja za diskurs kosovskih institucija, kako bi to učinili sa izraženijom iskrenošću na nivou sistematskog manipulisanja Vlade u Beogradu sa lokalnim Srbima, sa jedinim ciljem da se uslovljava ideja o njihovoj integraciji u institucije Kosova. Pitanje zaštite manjina snagom zakona je opravdan zahtev i veoma preporučljiv po današnjim međunarodnim standardim, međutim kada se to pokušava podići na nivo sistema privilegija (što je još uvek slučaj po Ustavnom okviru), onda to zna biti i ozbiljna prepreka za uređivanje međuetničkih odnosa.

3. Treba znati da na međunarodnom planu danas postoje razne iniciative i modeli koji su međusobno u konkurentnim odnosima, ali su u zaštiti manjina najdalje otišle zapadne zemlje, dok su Istočna i Jugoistočna Evropa još uvek u fazi konstituisanja zakonodavstva za etnonacionalne manjinske grupacije. U dokumentu OEBS-a, sa skupa u Kopenhagenu, održanog 29. juna 1990. godine, naprimer, stvaranje „lokalne i autonomne administracije se preporučuje kao efikasno sredstvo za obezbeđenje etničkog, kulturnog, jezičkog i verskog identiteta za nacionalne manjine“.

Ustvari broj preporuka, projekata ili ideja u vezi sa regulisanjem statusa manjina, naročito kada su u pitanju etničke grupe koje su proizašle iz dva poslednja carstva u Evropi (u Jugoslaviji i u Rusiji) najbolje pokazuje da još uvek ne postoji neka magična formuala koja bi mogla da reguliše te toliko osetljive odnose između različitih etničkih zajednica. U tom pravcu niko ne može da kaže da Ohridski model predstavlja okularni izuzetak. Danas se naprimer, ne mnogo retko preporučuje da se za globalne integracije etnonacionalnih grupa uzima takozvani model „ekonomske intervencije“, koga kao elementa u svakom slučaju sadrži i Ohridski sporazum, dok se za situacije kada se pojavljuju istinski integracioni problemi (kao što je otprilike i slučaj sa Kosovom) ne isključuje amputiranje teritorijalne, ali i lične autonomije.

Pošto se preporučuje model teritorijalne autonomije treba istaći da taj model zaista u prvi pogled izgleda savremen i da bi mogao obaviti integraciju manjinskih grupa u organizovani društveni sistem, ali u suštini, u slučaju Kosova ima i neke nepopravljive slabosti koje se ogledaju u stepenu ograničene efikasnosti. U slučaju Kosova on se može osporiti sa svih mogućih uglova sagledavanja, ali najglavnija zamerka koja mu se zasada može uputiti je ta da prosto nedostaje kompaktnost manjinske etničke grupe (u našem slučaju Srba), koja se traži kao glavni alibi, pošto Srbi nemaju niti su imali ikada etničku kompaktnost širom Kosova ni u jednom istorijskom vremenskom periodu. Međutim, to se pokušava postici sada putem nove vrste kolonizacije, u smislu da se oni mogu vratiti i na druga ruralna i urbana mesta.

U takvoj situaciji kada je sadašnja srpska grupacija rasparčana iz više razloga, teritorijalna atonomija, koju su njima nametnuli stručnjaci Beograda, pa i sam g. Koštunica, veoma je diskutabilna i veoma tesko da izvodljiva, i zbog jedne nove činjenice, koju naši političari koriste veoma malo ili nimalo kao snažan argument, a to je činjenica ili mehanizam teritorijalne povezanosti koju Ohridski sporazum osporava u svim mogućim dimenzijama. Kao druga slabost teritorijalne autonomije može se smatrati i konačno nerešavanje pitanja manjinskog grupisanja, jer ono prosto regeneriše nove neetničke manjine prilikom ostvarivanja u praksi. Zamislite naprimer jednu opštinu ili grad gde većinska grupa (Albanci) mogu biti pretvoreni u neetničku manjinu u odnosu na srpsku manjinu!

4. Sledeći model poaznat kao model lične autonomije, za razliku od teritorijalnog, nije opterećen finesama većine i manjine, on preporučuje isključivo očuvanje kulturnog identiteta. No, kada je reč o kantonizaciji, o kojoj se često govori u medijima i u sadašnjem srpskom diskursu treba istaći da je ona u suprotnosti sa idejom o multietnicitetu, koju UNMIK neprestano zagovara. Ovaj model je veoma opasan i treba ga pazljivo i nešto duže elaborirati. Ideja srpskih tužitelja da proces kantonizacije treba sprovesti na osnovu Projekta koncentracije većinskog etničkog stanovništva (aludira se na srpsku zajednicu) u boravištima u kojima su pre završetka rata bili u večini, reklo bi se da predstavlja dobro zamišljenu zamku Vlade Srbije i Koordinacionog centra, iza koje se krije ideja o odvajanju (ili oduzimanju jednog dela) severnog Kosova u kasnijem periodu (označenom od njih kao „mirniji“ i „povoljniji“ za Srbiju). Inače, kako bi se moglo drugačije komentarisati insistiranje da se kantonizacija Srba sprovede uglavnom u opštinama Leposavić, Zubin Potok, zatim Kosovo Polje, da bi se nastavilo šire do Gnjilana, Kamenice i Novog Brda. Ili, drugi kanton koji bi obuhvatao opštine Štrpce (kojoj bi prema tom projektu trebalo priključiti i krajeve nastanjene Gorancima), Opolje i Gora! Poslednji kanton bi obuhvatao neka sela nastanjena Srbima u predelu između Peći, Istoka i Kline. Tim kantonima, prema srpskim stručnjacima trebalo bi kasnije priključiti zemlju srpskih manastira tapijama iz (gle čuda!) 1941 godine (!).

Ovaj projekat - model sačinjen od Vladike Artemije, istoričaričar Bataković (jedan moderni nacionalista) i komunistički političar Trajković predviđaju kao eksperiment u toku 15 – 20 narednih godina, da ne bi mogla da odluči o konačnom statusu Kosova sadašnja generacija političara, već neka buduća, koja, po njima, navodno ne bi više bila opterećena „sukobom koji se dogodio između Albanaca i Srba na Kosovu“.

To je rezon sadašnjeg srpskog estabilišmenta za proces povratka Srba na Kosovu. Štaviše ide se toliko daleko da se kaže kako ta ideja ili model nije u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti!?. Ni manje ne više od odvajanja severnog dela Kosova od njegove teritorijalne celine! Ali u čitavom tom projektu jedini dobitnici mogu biti samo pojedinci iz sadašnje srpske vlasti, koji iz interesa za napredovanje u njihovoj političkoj karijeri zloupotrebljavaju nesreću kosovskih Srba, koji će biti najveći gubitnici u toj igri.

Neosporno je da se aludira na to da bi taj model mogao proći i na Kosovu, kao što je prošao u Bosni. U tom pravcu neki centri odlučivanja već su počeli da koketiraju sa nekim albanskim političarima, za koje ne verujem da bi mogli da mimoiđu širu kosovsku javnost. Ali da bi se izbegle sve te srpske zamke, koje podržavaju i neki identifikovani međunarodni krugovi, Albanci, ali pre svega nova Vlada Kosova, Parlament a naročito političke partije treba da izrade projekte za integraciju lokalnih etničkih zajednica,kako se ne bi ostavilo prostora alibiju za enklavizaciju Kosova i za njegovo kibucijansko zabarikadiranje, kao što ima tendencija posle martovskih događaja iz 2004. godine. To iz razloga što se na taj način stvaraju predpostavke za poker igru i za odvajanje de jure severnog dela Kosova.

Prema našim preporukama, sukobu kakav se dogodio na Kosovu, a koji ima korenje u gotovo jedno vekovnom periodu, neće biti dovoljni samo modeli i tipovi klasičnih integracija, kao naprimer „kompromisni“ (kao što je slučaj sa Ohridskim sporazumom) zatim o „pomirenju sa konačnom procedurom“, (slučaj Bosne), ili o „integrativnom rešenju“ (slučaj Hrvatske), koji su u svakom slučaju dobrodošli da se konsultuju, makar zbog stepena njihovog dugoročnog uspeha u zemljama gde su primenjeni, kako bi se uvidela pozitivna i negativna iskustva u njihovoj primeni.

Kosovski političari bi trebali da na kraju odaberu sopstveni model za integraciju manjinskih zajednica i taj bi model trebao da ima u vidu i iskustva drugih, ali neosporno i specifičnosti zemlje.

U tom pravcu izgleda da bi Ohridski model, posmatran sadašnjom emipirijskom socioloskom dioptrijom, mogao da posluži kao solidna osnova u tu svrhu, jer kantonizacija i decentralizacija na etničkoj osnovi, kulturna autonomija, lična autonomija itd. izgledaju daleko manje fleksibilnim i veoma slabo održivim modelima etnickog procesa integrisanja u buducoj ujedinjoj Evropi. A Kosovo, ce biti na raskrsnici definisanja politickog statusa, sve dok ne napravi dobru ponudu za lokalne srbe.


Reakcije | Broj reakcija: 7
FORUM

Govor Don Šan Zefija, Biskupskog Kancelara, Katolička crkva

Međuverska konferencija o mirnoj koegzistenciji i dijalogu
Pećka Patrijaršija
Peć 2 –3. maja 2006. godine.



OSTALI ČLANCI
Pročitajte ostale tekstove

REAKCIJE
© 1998-2005 CDRSEE, KosovaLive i Medijski Centar Beta
Odgovornost za sadržinu tekstova objavljenih na sajtu www.kosovakosovo.com u potpunosti preuzimaju Centar za demokratiju i pomirenje, agencija KosovaLive i Medijski Centar Beta. Tekstovi ni na koji način ne odražavaju mišljenja donatora koji su pomogli Albansko-srpski forum za razmenu informacija.