[ English ] [ Shqip ] [ Srpski ]
 
 






FORUM
April - mesec odluke
Piše: Dr Dušan Janjić, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka i koordinator Foruma za etničke odnose

Dušan Janjić
Kosovska kriza i srpsko - albanski sukob se ispoljava se kao sukob oko statusa iz koga je nastojanje da se kontroliše teritorija sa svim njenim resursima. Veliku snaga ovog motiva potvrdjuje i to što dolazi do čestih kršenja ljudskih prava, ubijanja i progona ljudi. Dakle, statusno pitanje je u središtu krize i to u nekoliko nivoa:

- Status Kosova kao medjunarodno prizante države je cilj alabanskog pokreta, a status Kosova kao visoke autonomije ili "semi države", odnosno entiteta u okviru Srbije ili SCG je cilj sadašnje srpskih vlasti.

- Status Albanaca kao nacionalne manjine je bio status u Srbiji unutar bivše Jugoslavije, a cilj je i sadašnjih srpskih vlasti. Uspostvaljanje kosovskih Albanaca kao naroda s pravom na samoopredeljenje dugogodišnji je vodeći politički cilj albanskog pokreta. - Status Srba na Kosovu kao naroda koji je svoje samoopredljenje ostavrio u Srbiji je nastojanje ogromne većine Srba na Kosovu i vlasti u Beogradu, a svodjenje Srba na "malu manjinu" cilj je albanskog pokreta i privremenih kosovskih institucija. – Status Srbije kao nosioca suvereniteta na Kosovu je cilj Srba i beogradskih vlasti, a proterivanje Beograda s Kosova je cilj albanskog pokreta na Kosovu i izvan njega.

Sednica SB OUN, 24. oktobra 2005. godine, odlučila je da se pokrenu pregovori o budućem statusu Kosova. Time je uvažena sama priroda sukoba. S jedne strane, potvrdjeno je da politika UNMIK-a vodjena mantrom "standardi pre statusa", nije prošla proveru kosovske realnosti. Niti su primenjeni standardi, niti je rešeno pitanje statusa. S druge strane, otvarenje razgovora o budućem statusu Kosova označilo je početak nove fazu na Balkanu u kojoj se nada da će biti ojačan mir, prepliće sa strahovima od novih sukoba, od nacionalističkog ekstremizma i nasilja nad manjinama.

Nada medjunarodne zajednica je da će budući status Kosova biti zbirni rezultat razrešenja niza problema vezanih za izgradnju i funkcionisanje institucija na samom Kosovu, s jedne strane, i razrešenja problema u odnosima izmedju Beograd i Prištine, s druge strane. To su i pregovori o budućem statusu Srba na Kosovu, posebno o uslovima koje treba ispuniti, institucijama koje treba izgraditi i garancijama koje treba uspostaviti da bi se ostvarila njihova bezbednost. S toga je Kai Aide bio potpuno u pravu kad je u svom izveštaju Generalnom sekretaru UN o situaciji na Kosovu kao jepini put u napredak označio proces uspostavljanja budućeg statusa i nastavak primene standarda. Aide ukazuje i na prisutan rizik koji proizlazi iz nedovoljne spremnosti lokalnih lidera za mirovni proces, što nalaže dodatni napor da sve starne izgrade jasnu predstavu o budućem statusu Kosova, da se dodje do odgovora koji bi osnažio medjunarodno prisustvo na Kosovu i motivisalo na nove napore. Valja primetiti da, za sada, nema ozbiljnijih znakova da se ove izuzetno tačne preporuke i uvažavaju. Posebno se ne uvažava napomena iz Izvešataj da je proces odredjivanja budućeg statusa različit od mirovnog porcesa, a da je na Kosovu vrlo malo uradjeno da se izgradi mirovni plan, a medju preogovarčima je rasprostranjena usredsredjenost na pitanja teritorije, a manje na rešavanje prava svojine, jačanje procesa povratka, unapredjenje insitrumenata zaštite ljudskih prava i uopšte vladavine prava, kao i da se obezbedi da privatizacija ne bude način diskrimancije manjina.

Bez poboljšanja bezbednosnih prilika na Kosovu ne može da se računa na pozitivan ishod procesa odredjivanja budućeg statusa. U stvarnosti, postoje brojni elementi koji ugrožavaju unutrašnje stabilnosti Kosova. Medju ovima su posebno važni slabost institucija, odsustvo vladavine prava, delovanje snažnih mreža organizovanog kriminala, postojanje brojnih naoružanih ekstremističkih pa i terorističkih grupa koje imaju veze s institucijama, političkim partijama i pojedinim političkim vodjama, prerano je da se išta pouzdano zaključi i predvidja. Ovu neizvesnost pojačava i izuzetno slabost UNMIK-a koji nije uspeo da se oporavi od havarije koju je doživeo u naletu albanskog ekstremizma marta 2004. godine. I pored toga što je 2006. godina izuzetno važna za budućnost Kosova, a podrazumeva i pojačan rad medjunarodne administracije u UNMIK-u nema planove, a ni dovoljno budžetskih sredstava kojima bi se omogućio ovakav rad. Sve u svemu, slabi UNMIK više razmišlja o sopstvenom gašenju nego o uspešnom ispunjavanju zadataka. To albanske vodje koriste da pojačaju pritisak da se "ubrza" donošenje odluke o bezuslovnoj nezavisnosti. S toga nije isključeno da će u prvoj krizi pregovaračkog procesa kosovski Albanci organizovati "ustavnim referendum" kojim bi potvrdili već napisan Ustav Kosova u kome je oho nezavisna država, očekujući da će takvo Kosovo prvo priznati vlade država poput Albanije. Strahovanja od dodatnog radikalizovanja političke situacije na Kosovu, posle smrti Ibrahima Rugove, pojačava činjenica da dolazi do jačanja uticaja političkih ličnosti koje su povezane s Oslobodilačkom vojskom Kosova

Početkom aprila 2006. godine, razgovori o budućem statusa Kosova su se približili kraju rasprave o problemu decentralizacije.
Pregovarači su izložili svoje stavova i uz pomoć posrednika Alber Rohana, zamenika Mahti Ahtisarija, suočene su s zadatkom da nadju moguća kompromisna rešenja. Na medjunarodnim posrednicima je da ponude rešenja za ona pitanja za koja pregovaračke strane ne uspeju da nadju rešenje. Reč je o tome da je za Prištinu decentralizacija pitanje reforme lokalne samouprave kojem će ona pristupi po potpunom prenosu vlasti s UNMIK-a na kosovske institucije, dakle po sticanju nezavisnosti odnosno ne pre 2008. godine; za Beograd decentralizacija je pitanje koje bi trebalo da se rešava kao jedan od preduslova za dostizanja novog političkog statusa. Jasno je da će april biti u znaku intenzivnih razgovora o decentralizaciji, da s prvom ponudom posrednika nije zadovoljna nijedna strana, ali dok su Albanci već najavili spremnost na "kompromis" dotle Beograd poručuje, sa sastanka državnog vrha i pregovaračkog tima, da je spreman za nastavak pregovora i da neće napustiti pregovarački proces. Zbog svega toga izuzetno je porasla nervoza, kako u Prištini tako i u Beogradu.

Opšti utisak javnosti u Srbiji i na Kosovu, je da je "sve odlučeno", a da će u aprilu biti "saopšteno" . Ovakvom stavu su doprineli sami pregovarači svojim krajnje suprotstavljenim pregovaračkim platformama i nefleksiblnim držanjem.

Beogradski tim ima problem više jer je značajno izolovan od javnosti Srbije, a ovoj su predstavnici tima, do sada, davali samo pobedničke prognoze. Poseban problem za Beograd predstavljaju predstavnici srpske zajednice s Kosova. Oni su podeljeni žestoko sukobljeni. Jedna struja, manjinska, ali podržana od UNMIK-a i kosovskih institucija je za uključivanje u kosovske institucije pre kraja pregovara. CCini se da je ova grupa "pripremljena" za nezavisnost Kosova kao "izlazni rezultat". Druga grupa, koja je uticajnija medju pripadnicima srpske zajednice, zagovara ostanak Kosova, kao autonomije, unutar Srbije i ničim ne pokazuje spremnost da prihvati nezavisno Kosovo. Medju ovim srpskim vodjama ima zagovornika podela Kosova i iseljavanja Srba iz onih delova koji bi potpali pod vlast Prištine. Suočeni s najavama mogućnosti da njihova gledišta neće biti uvažena pripremaju seriju protesta na samom Kosovu i po Srbiji. S obzirom da su ove akcije suviše lokalne i da su usmerene kao onim delovima javnosti koji su već pridobijeni za ideje ove grupe, one više izražavaju političku slabost nego ozbiljnije učešće u promeni političkog odnosa snaga u pregovaračkom procesu. Ali, ne bi trebalo potceniti mogućnost da predstojeći politički protesti Srba, podstaknu one albanske vodje koje pripremaju "politički pritisak" da, pod izgovorom "odgovora Srbima", stupe na scenu.

Na strani kosovskih Albanaca došlo je do potpune promene glavnih pregovarača (mesto Rugove zauzeo je Fatmir Sjediu, Beriša Kolja je na mestu Nadžet Dacia, a Agim CCeku je zamenio Bajram Kosumia), Hašim Tači se u drugom krugu razgovora o decentralizaciji za kratko pojavio kao predvodnik prištinske delegacije. Ove promene nisu dovele do promene pregovaračke platforme, ali su zato podstakle uverenje medjunarodnih posrednika da imaju "uticaj na Albance" i da će ih pridobiti za kompromis. Medjutim, po onome što govore albanske vodje i kako se ponašaju izgleda da je taj kompromis nezavisnost Kosova do kraja 2006. godine, a oni će biti "tolerantni" prema srpskoj zajednici. Umesto čvrstih garancija, albanske vodje i UNMIK oživljavaju, u albanskom nasilju marta 2004. godine, pokopanu ideju "multietničkog Kosova".

Ukupnoj nervozi značajni doprinos su dali pojedini predstavnici zemalja članica Kontakt grupe, posle sastanka Grupe u Londonu. U tome su prednjačili Britanci, nastojeći da "pripreme" srpsku javnost na to da je "nezavisnost Kosova izgledno rešenje". Naravno, nisu izostali ni drugi predstavnici medjunarodne zajednice, a medju ovima je posebno bio aktivan Soren Jesen - Peterson u svojim nastojanjima da doprinese pobedi stava da je nezavisnost Kosova jedino moguća i već "gotova stvar". Svoj doprinos su dali Ahtisari i Rohan, koji su počeli da kreiraju atmosferu "ubrzanja procesa" i stvaranje situacije u kojoj bi glavno sredstvo okončavanja procesa bila metodologija
"uzmi ili ostavi". Pri tome je posebno insistirali na vremenskom omedjavanju ukupnog procesa i pojedinih faza i to vrlo kratkim rokovima. Sami posrednici sugerišu da će se tzv. politička pitanja (decentralizacije, zaštita ljudskih prava i prava srpske i drugih nacionalnih zajednica, kulturno nasledje, položaj Srpske pravoslavne crkve) biti gotova u maju, a na jesen bi trebalo da se dovrše razgovori o ekonomskim temama kojima će predsedavati Stefan Lener. Sve u svemu, kako je najavljivao Ahtisari on bi da svoj deo posla obavi do novembra. To će reći da bi se u novembru, a najkasnije u decembru Savet bezbednosti suočio s novom rezolucijom o Kosovu u kojoj bi bio definisan budući politički status. To je posebno podupiralo predstavu da je iza scene odluka doneta, a da razgovori u Beču služe tek kao forma primenu ove odluke. Ovakav utisak donekle ublažavaju poruke Frenk Viznera koji od Albanaca traži više razumevanja za zahteve da srpska zajednica ostvari horizontalne veze kao i direktne veze u oblasti obrazovanja, zdravstva i drugim od značaja za održanje nacionalnog identiteta. U nastojanje da se stvari nekako smire uključio se i evropski komesar za pridruživanja Oli Ren, kao i ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt. Oni beogradskom timu i javnosti poručuju da rešenje mora biti nadjeno u pregovorima, da nema nametanja ali i, ponavljajući upozorenje ministra ruske diplomatije Sergej Lavrova, ukazuju da je potrebno mnogo više angažovanja srpske strane kao i da se ovaj mora pripremiti i na alternative.

To su poruke i planovi, ali problem je što u stvarnosti nijedna od uključenih strana nije previše odmakla u pripremi za proces, a još uvek nije jasno šta sve čini taj proces, posebno kako će on dovesti do odgovora na pitanje o političkom statusu. Naime, razgovor o decentralizaciji tek ulazi u fazu napetosti, sporova, pregovaranja i dogovaranja, a nije jasno ni kada će se ta faza završiti i da li će kosovske institucije, UNMIK i KFOR odista uspeti da albanske ekstremiste drže pod kontrolom. Tema o ljudskim pravima i položaju nacionalnih zajednica, SPC i kulturno nasledje je u pripremi. Uočljivo da nema naznaka da se u temu budućeg prisustva medjunarodne zajednice na Kosovu, koja je jedan od najbitnijih elementa budućeg statusa Kosova, te i nove rezolucije SB UN, uopšte uključi Beograd. Naime, medjunarodni zvaničnici su smisli da problem reše preko Pripremnog komiteta, koji čine predstavnici UNMIK-a, OEBS-a, Evropske Unije i SAD kao jedine zemlje članice Kontakt grupe koja" je pokazala interes za ovaj rad". Ovo radno telo bi trebalo da pripremi ne samo planove o reorganizovanju delovanja UNMIKa, što je inače trebalo da se uradi još pre dve godine, već i da predlože okvir i mandat budućeg medjunarodnog prisustva. Za sada se, u ovom krugu, razmišlja o tome da na Kosovu ostane samo medjunarodni i sudija i možda kontrola granice. Javni dokument (Blue print) se ne očekuje pre septembra.

Po svemu sudeći, rešenost medjunarodnih predstavnika da umanje bezbednosne rizike na Kosovu tako što bi ubrzali pregovarački proces iznenadila je Beograd, koji je očekivao duže trajanje pregovara, postupnost u rešavanju pitanja budućeg statusa. Otuda se postavlja pitanje da li Beograd može da, što pre, razvije u strategiju sopstvenog ponašanja u slučaju da predvidjena "šatl diplomatija" zapadne u krizu. Ova strategija bi trebalo da vodi do toga da Beograd smanji rizike od toga da sam bude razlog za neuspeh ove misije ili da bude proglašen za krivca. Dakle, odgovor Beograda bi trebalo da bude pro-aktivna i s medjunarodnom zajednicom kooperativna politika. Beograd bi morao da razvije i planove efikasnog adekvatnog bezbednosnog, političkog i diplomatskog odgovora ukoliko dodje do širenje nasilja na Kosovu.

Ukoliko se sada ostavi po strani hapšenje generala Mladića kao preduslova za dalju saradnju Beograda i EU, ali i SAD koje podržavaju Haški sud, postoje sledeće mogućnosti za novu incijativu Beograda:

a) Oživljavanje tehničkog dijaloga odnosno rada radnih grupa uspostavljenih na osonovu rezultata sastanka u Beču od 2003. godine. Rešavanja pitanja nestalih lica, povratka, problema u saobraćaju uključujući i energetskoj saradnji bi svakako popravili ukupnu atmosferu i smanjili stepen političkih napetosti. Ali, za sada, UNMIK i Priština ne pokazuju previše entizuzijazma u tom procesu. Sam Beograd bi morao da zauzme mnogo konstruktivniji pristup u ovom procesu. Na primer, umesto predloga da se na Kosovo uvedu probne tablice SCG, što se nikako ne može smatrati napretkom, a što je predlagao predstavnik Vlade Srbije trebalo bi da se podrži ideja da Kosovo i Srbija uvedu nove "evropske tablice" (na primer, kao u Bosni ili u Izarelu).

b) U vezi sa decentralizacijom Beograd bi morao da se oslobadja koncepta kantona i eniteta koji nisu prihvaćeni pre svega iz bojazni da se iza ovih krije ideja teritorijlane podele Kosova.

Umesto entiteta, Beograd bi trebalo da se izbori za to da se opštinama Kosova garantuje pravo na udruživanje u šire vertikalne asocijacije (regione itd.), da se podrži dvodomna skupština Kosova (Dom gradjana i Dom lokalnih i nacionalnih zajednica). Time bi Beograd uspeo da ostvari potrebu za potpunijim insitucionalnim garancijama ukupne demokratizacije Kosova i zaštite prava srpske zajednice. Takodje, državni interes Srbije je da na Kosovu ima stabilnost i ekonomski razvoj kao i da sam učestvuje u ekonomskom razvoju Kosova (kako zbog pristupa rudnicima lignita čime bi se produžila proizvodnja jeftine električne energije, tako i zbog prfistupa Srbije i Kosova širem tržištu i resursima). Ovi intersi bi bili efiskanije podprti ukoliko bi se konstituisao region sevrenog Kosova koji bi ostao u Kosovu kao neka vrsta "bafer zone". Zapravo, neophodno je da Beograd preuzme neka od rešenja koaj su razvijena u predlogu decentralizacije koje je pripemio njegov Kooridnacioni centar, još jula 2002. godine, a koja se mogu ugraditi u predlog medjunarodnih posrednika. Takodje, Beograd bi morao da pripremi i svoje vidjenje rešenja Kosovske Mitrovice koja je sada podeljeni grad, što nalaže da se sagleda mesto Severne Mitrovice, kao jedine gradske sredine s srpskom većinom, u procesima decentralizacije Kosova. Da bi ostvario decentralizaciju vlasti na Kosovu kao način povećanja demokratske kontrole vršenja vlasti od starne gradjana, podizanja stepena ljudskebezbednosti i uključivanje srpske zajednice u vršenje vlasti na Kosovu, kao instrument održivog ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja, jačanja ljudske bezbednosti i unapredjivanja kvaliteta života čitavog kosova, Beograd mora da se obrati i članicama Kontakt grupe.

Trebalo bi da Beograd inicira skraćivanje rokova za dogovor o novim opštinama kao i jasan dogovor o održavanju lokalnih izbora na Kosovu, koji su planirani za oktobar 2006. godine. Ovi izbori bi trebalo da budu prva provera spremnost da se primene dogovorena rešenja.

U nastavku pregovora mora se postići dogovor o mehanizmima za unapredjenje stanja ljudskih prava i sloboda kao efikasne zaštite prava pripadnika nacionalnih zajednica na Kosovu, u uslovima za unapredjenje ljudske bezbednosti na Kosovu, pre svega pripadnika srpske, o mehanizmima ekonomskog razvoja i saradnje Kosova i Srbije

d) Nužno je da se Beograd izbori za svoje učešće u razgovorima oko budućeg medjunarodnog prisustva na Kosovu. Pri tome je za Beograd važno vezivanje ovog prisustva za podršku i kontrolu standarda odnosno primene rešenja koja će se dogovoriti tokom razgovora o budućem statusu. Ovo prisustvo bi trebalo da bude vezano za proces stabilizacije i pridruživanja EU. S tog stanovišta Beograd bi mogao da inicira da se Kosovo tretira kao "paralelni kolosek" u EU, poput Crne Gore. Za Beograd je važno da se trajanje svakog budućeg mandata odredi od tri do pet godina, a krajnji rok isticanja "budućeg statusa" veže za potpisivanje ugovora o pridruživanju Srbije EU. Oko mehanizma prestanka "budućeg statusa" potrebno je da Beograd razmeni mišljenje s vlastima članica Kontakt grupe o opcijama iz Ugovora iz Rambujea (medjunarodna konferencija, referendum i Helsinški završni akt).

NATO mora ostati na Kosovu, a medju vojnicima moraju biti američki vojnici opšte je prihvaćen stav u američkoj javnosti, a on se poziva na naučenu lekciju iz Bosne i Hercegovine kao i na Kosova u poslednjih deset godina.


Reakcije | Broj reakcija: 1
FORUM

Govor Don Šan Zefija, Biskupskog Kancelara, Katolička crkva

Međuverska konferencija o mirnoj koegzistenciji i dijalogu
Pećka Patrijaršija
Peć 2 –3. maja 2006. godine.



OSTALI ČLANCI
Pročitajte ostale tekstove

REAKCIJE
© 1998-2005 CDRSEE, KosovaLive i Medijski Centar Beta
Odgovornost za sadržinu tekstova objavljenih na sajtu www.kosovakosovo.com u potpunosti preuzimaju Centar za demokratiju i pomirenje, agencija KosovaLive i Medijski Centar Beta. Tekstovi ni na koji način ne odražavaju mišljenja donatora koji su pomogli Albansko-srpski forum za razmenu informacija.